Da li si ikada zaplakala na nekom drugom kontinentu?

-Šta se nalazi u toj svesci?
-Neke priče, neki ljudi.
-Ti si pisac?
-Ne bih sebe nazvala tako.
-A kako bi?
-Recimo, sakupljač tuđih strahova, lepih reči, ružnih snova, tajnih pogleda, dalekih želja i mračnih tajni, ponekog greha, poroka, sve to skupim i izvajam u reči. Pitko je.
-Znači drugi ljudi?
-Kada pročitaš, znaćeš, ili si ti, ili si ja.
-Volela bih da jednom pročitam.
-Naravno.
-Pitala bih te, recimo, kroz sve ove godine, da li si ikada zaplakala na nekom drugom kontinetnu?
-Šta je ovo? Igra? Laž-istina?
-Svejedno je, neću shvatiti kada me budeš slagala. Ti umeš da pišeš tuđe živote kao da su tvoji, pa tako možeš i da slažeš kao da je to najveća izrečena istina. Hajde.
-Čudno je.
Znaš,
Ja njega vidim konstantno kako pije za ovim šankom. Ovde.
-Koga to?
-Čoveka o kom pišem.
Neko koga sam stvorila.
Sama sam ga osmislila.
Oči, nos, osmeh, vilicu, kosu,
Zamisli, negde takav postoji.
Ne lažem te.
-Zvuči kao da govoriš o nekom, ko ti je čudno drag?
-Ja volim ljude o kojima pišem.
U suprotnom, zavolim ih kroz pisanje.
On? On je čista slučajnost.
Kao i svi drugi.
-Gde se ti nalaziš sada?
-Kako to misliš?
-Teško pitanje?
-Ne razumem te.
-Razumeš me. Gde si sada, kada već nisi na Kubi, kraj mene, sem što vodimo ovaj razgovor iz kog, jelte, tebe navodim na tačan odgovor, što, priznajem, uopšte ne volim.
-U Beogradu..
-Glas ti se menja.
-Šta je sada u Beogradu?
Ne znam.
Zima je.
I sneg je.
I jedno pozorište je.
I Njegoševa ulica.
I jedne umorne oči,
Pijana duša,
Ispucala usta,
Duga kosa,
Slabašna ramena i grudi,
Sivi sako, koji ima po neku crnu nit,
Najlepši osmeh, kakav ne bih umela da slažem u ovoj jebenoj knjizi,
Jedan šank, i čovek naslonjen o isti.
-Lep je to čovek.
-Jeste. Još kako.
-Tužan je to čovek.
-Koješta.
-Dobro.
-Onda, neka bude, lepa propalica sa idejom da promeni svet, tražeći odgovor u alkoholu, ulepšavajući tuđe ideje svojim osmehom. Oči ćemo ostaviti za susret.

-A kosa? Šake?
-Kosa neka sačeka neka toplija jutra.
Nisi mi pomenula šake?
-Zaboravila sam, izvini, mislila sam da se podrazumeva… To su možda i najlepše šake, koje ništa uradile nisu. Sve su pustile, sem, čaše. Neverovatno je. Znam.
Znaš, on ljubav naziva pogrdnim imenima.
Kaže da je to zaluđivanje, isto kaže da je ljubav gorda, besramna, da je prokleta, a istovremeno voli smrt, ja bih rekla da je to isto.
-Pusti ga.
-Jesam.
-Pa šta te vuče Beogradu?
-Ono što nikada nisam bila.
Šank, viski,
U neko nedoba ‘daj šta daš,
Samo me ostavi tu, ne idi,
Druže ti ne moraš slušati moja sranja,
Izvini,
Daj odjebi, odrasli smo zajedno,
Nikada ti nisam rekao koliko te volim,
Hajde, vreme je da idemo kući,
Ja bih samo malo da vrisnem.’
To.
-Nisi mi odgovorila na pitanje.
-Koje?
-Da li si ikada zaplakala na nekom drugom kontinentu?
-Jesam, samo malo, u očima…


Autor: Marina Avramović ◊  Izvor fotografije: pinterest.com