Ako si prešla dvadesetu godinu, sasvim sigurno si bar jednom, bar od baba iz familije, čula pitanje kad ćeš da se udaš, i ako nećeš skorije, kad planiraš da rađaš. Ah, taj moj ili tvoj biološki sat i tuđa briga za njega. Kao da je to odlazak u kupovinu. Isplaniraš kad treba da rodiš, staviš spisak zahteva na papir, uđeš u prodavnicu i kažeš:

– Dobar dan, znate, ja bih jedno dete.

– Kakvo ćete? Imamo raznih modela.

– Pa, ako je moguće, da bude dečak… da ima svetao ten, svetle oči, tamnu kosu, super imunitet i da ne bude preterano vezan za roditelje.

– U redu. Mislim da imamo nešto za vas. Želite li još nešto?

– E, da, i da izraste u lepo vaspitano i obrazovano čeljade. Da nas ne sekira mnogo znate. Da završi dobru školu i da nađe dobar posao.

Eto, tako. Kao da je dete glavica kupusa. Kao da se dobro dete naručuje. I to je suštinski problem. Je l’ kapirate vi da je najmanji problem roditi? Evo, za devet meseci ću, ako mi se ćefne. Ili za devet godina. Ili nikad. I iskreno se zgražavam svakoga ko se usudi da zabode svoj nos u tuđu intimu na taj način. Jer to jeste intima.

S druge strane, znate, iskreno mi je žao dece koju su rodile žene kojima je jedini cilj bio poroditi se, a koje im trunku pažnje ne pridaju. Uvale dete babi i dedi, kupe mu telefon sa sedam godina, i puste ga da ga vaspitava internet. I to je sav uložen trud. Eventualno ispune detetovu potrebu za ljubavlju kupovinom markiranih patika, još markiranije odeće i najnovijeg modela kompjutera. A onda očekuju da takvo dete, kad krene u školu, bude čist primer uzornog đaka i lepog vaspitanja.

Da se razumemo, smatram da je u redu nagraditi dete za njegove uspehe. Priuštite mu ono što možete. Po zasluzi. Ali imajte u vidu da je isto tako u redu i uvesti zabrane ako zabrlja (zabrljaće sigurno, kad-tad!); a ne samo zažmuriti na razmaženo ponašanje i nemoćno slegnuti ramenima.

Jer nije vaše dete starije od vas.

A ako ga umesto vas vaspitavaju televizija i internet pred koje ih posadite u nedostatku vremena za njega, teško da će vas posmatrati kao da ste stariji od njega, kao da vam duguje objašnjenje i poštovanje. Jer nije naučeno da poštuje. Ni ono što dobija od vas, ni vas, ni svog učitelja, ni drugove. Nije naučeno da sluša na času, da deli stvari, da ne osuđuje drugu decu zbog stvari koje imaju ili nemaju. Naučeno je da surfuje internetom u petoj godini i jutjubuje na sopstvenom kanalu u sedmoj. I ko onda da izađe na kraj sa takvim detetom, kad ni vi kao roditelji niste u stanju?

„On je takav“, rekla je jedna mama u samoposluzi, gledajući svoje dete kako se bacaka između rafova insistirajući da pored kinder jajeta dobije i čokoladu.

Draga mama, tvoje dete je onakvo kakvim ga ti napraviš.

Razmisli o tome.

A ja ću u međuvremenu još da rastem u ženu koja će biti sposobna da vaspita dete kako valja. U ženu koja od svog deteta neće praviti klinca nezainteresovanog ni za šta kada nestane internet signala. U ženu čije će se dete sa pet godina baviti igranjem školice, lastišem i klikerima, a ne džojstikom i onlajn pucačinama. U ženu čije će dete umeti da se isprlja praveći kolače ili tunele od blata.

A imaću ga kad se budem smatrala dovoljno zrelom da od njega napravim normalnu osobu. Ako ikad budem. Što ne treba vas da brine.

Vi, umesto o mojim naslednicima, razmišljajte o svojima.

Pre nego što postane kasno.

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.