Ako prestane kiša

A baš moraš da ideš? Kiša je, zar ne vidiš? Pljusak. Zar ne čuješ kako nam udara u prozore, kako se sliva niz oluke? Šta ako pokisneš, pa se prehladiš? Baš je bezveze prehladiti se usred leta. Kako ćemo onda zajedno na trčanje, i na onaj sladoled na drugom kraju grada? I grmljavina je sve jača. Znaš li da je verovatnoća da te udari grom čak jedan prema 625 hiljada? Uvek si bio pomalo baksuz. Zašto da rizikuješ?

A da ipak ostaneš?

Da ležimo na leđima i zurimo u plafon, i molimo se zaboravljenim bogovima da ne počne da prokišnjava.

Da razmaknemo zavese i gledamo kroz prozor kako se munje granaju po crnim nebesima.

Da se pravim da sam se uplašila udara groma, a ti me zagrliš da mi odagnaš strah.

Da lamentiramo nad nedokučivim smislom života i prljavim sudovima koji ponovo neće sami da se operu.

Da se lažemo da se može živeti od ljubavi i da su krofne sa čokoladnim prelivom nešto najzdravije na svetu.

Ipak ideš? Dobro… Obuj bar one jesenje cipele, i molim te, ne zaboravi kišobran. Piši kad stigneš.

Ili da, možda, ipak ostaneš? Ima vremena za odlazak. Sutra. Ako prestane kiša.


Izvor fotografije: pixabay.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.