Aleksandra Lola Grbović: Prepoznajte svoje talente, posvetite im se i razvijajte ih

Naša sagovornica je mlada, lepa i uspešna u svom poslu. Završila je studije na Filološkom fakultetu, na Katedri za italijanski jezik, književnost i kulturu, a tokom studija se i neformalno obrazovala i volontirala pri raznim kulturnim organizacijama. Njena velika iskustva i upornost su se isplatili i trenutno je asistent u Ateljeu za primenjenu umetnost u Dečjem kulturnom centru u Beogradu.

Ova izuzetna devojka retko govori o svojim brojnim uspesima i angažovanjima, ali ističe da voli rad sa decom i rad na polju kulture. Naš ovonedeljni outLOUDer je Aleksandra Lola Grbović. Sa njom smo razgovarali o njenim uspesima i svakodnevnom životu i evo šta je ona podelila sa nama.

Puno si volontirala kroz vreme – „Takmičenje za pesmu Evrovizije 2008“, „Radost Evrope“ 2008-2010, „Internacionalna studentska nedelja – ISWIB 2012“, „Beogradski Maraton 2014“, Dečiji republički festival horova (FEDEHO)“ u organizaciji Dečijeg kulturnog centra u Beogradu 2012-2015, Novogodišnji Giveaway 2015. Koja iskustva si stekla na ovim volontiranjima i kako ti ona pomažu u daljem razvoju karijere?

Moje volontersko iskustvo počelo je još dok sam bila u srednjoj školi, 2008 godine i izuzetno mi je drago što je to bio baš Eurosong. Bila sam oduševljena organizacijom i brojem volontera uključenim u sam događaj i tako sam se “zarazila” volontiranjem. Posle toga sam se prijavljivala na svaki događaj koji sam nalazila, a koji je zahtevao angažovanje volontera. Bila sam veoma ponosna što pored uspešno obavljenih školskih obaveza stižem i da radim i da volontiram, za razliku od svojih vršnjaka.

Prva stvar, koju sam naučila kada sam počela da volontiram, jeste organizacija. Nemoguće je stići na tri – četiri strane bez dobre organizacije vremena i obaveza. Volontirajući sam imala priliku da koristim strane jezike, jer su mnoge manifestacije bile internacionalnog karaktera. Tako sam znanje stečeno u srednjoj školi i na fakultetu mogla da primenim i u praksi. Naučila sam da komuniciram sa ljudima, da ih aktivno saslušam, da im pomognem ukoliko sam u mogućnosti, da organizujem tim ljudi, da nalazim rešenja za nezgodne i hitne situacije, da brzo razmišljam, vredno radim, budem uporna i istrajna, da ne odustajem…

Sve veštine stečene volonterskim iskustvom, kasnije sam primenila u odgovarajućim situacijama i poslovnim angažmanima i ne žalim ni jedan momenat koji sam provela “radeći za džabe” kako većina naše današnje omladine gleda na volontiranje. Vreme koje sam uložila u volontiranje je dobro utrošeno vreme.

Veoma je pohvalno što si, pored fakulteta, pohađala brojne kurseve. Da li je to tvoja preporuka za sve studente, svih fakulteta? U čemu je, po tvom mišljenju, značaj neformalnog obrazovanja?

U mom slučaju neformalno obrazovanje je bilo važno koliko i ono formalno, ako ne i više, budući da se trenutno bavim poslom za koji sam se neformalno obrazovala još pre više od 10 godina. Još od srednje škole imala sam mnogo interesovanja, pa sam, shodno tome, pohađala mnoge kurseve – kurs upravljanja konfliktima i osnaživanja mladih, kurs jevrejske kulture i tradicije, kurs hebrejskog jezika, zatim različiti kursevi italijanskog jezika i italijanske kulture. Sve mi je to kasnije u životu značilo, pomoglo i nadogradilo već postojća znanja. Takođe su mi poznanstva sa tih kurseva kasnije otvarala mnoga vrata. Mislim da mladi ljudi treba da pohađaju kurseve neformalnog obrazovanja, i to bih svima preporučila.

Boravila si u Italiji više puta, od 2010. do 2016. godine. Pohađala si kurseve koji su, ako se ne varam, blisko vezani za tvoju struku. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Svaki student filološkog fakulteta želi da ode u zemlju čiji jezik studira. Srećom, ja sam izabrala Italiju, koja nije daleko, pa sam se, uz malo angažovanja, više puta, za vreme i posle studija, našla u Italiji. Zbog nedostatka prakse na fakultetu boravak u Italiji mi je bio od neizmernog značaja, jer sam jezik “propričala” tek kada sam tamo otišla, zahvaljujući studentskoj organizaciji AEGEE, stipendiji Milanskog univerziteta, ali i kursevima koje sam sama nalazila.

U svojoj impresivnoj biografiji imaš i rad u organizaciji 77. Internacionalnog PEN kongresa u Beogradu (2011), organizaciju Beogradskih prevodilačkih susreta (od 2011. do 2017.), a oprobala si se i kao prevodilac. Kako je došlo do ovih aktivnosti?

Ove aktivnosti su bile logičan sled događaja nakon upisivanja Filološkog fakulteta. PEN-ov kongres u Beogradu 2011. godine bio je od izuzetnog značaja za naš književni svet i drago mi je što sam dobila priliku da učestvujem u organizaciji. To je bilo veoma interesantnih i napornih 8 dana – slušali smo razne svetske jezike, upoznali zanimljive ljude iz svih delova sveta, čitali njihove priče i pesme, čak i dobili pesmu posvećenu srpskoj omladini od predstavnika vijetnamskog PEN centra. Sa njima smo putovali i pokazali im lepote naše zemlje. Druženje sa književnim svetom sam nastavila kroz BEPS – Beogradske prevodilačke susrete, koji jednom godišnje u Beogradu okupljaju prevodioce sa srpskog i na srpski jezik, a sve u organizaciji Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Najvažnija stvar koju sam naučila iz bavljenja prevođenjem jeste da se grešeći – uči, kao i to da greške nisu smak sveta, iako mi je bilo potrebno dosta vremena kao perfekcionisti da to prihvatim.

Od 2011. godine do danas, a nadam se da će se ta lepa tradicija i nastaviti, ti si u organizaciji Radosti Evrope na poziciji koordinatora volontera. Kakav je to posao iz tvog ugla? Koje su to radosti i pitanja sa kojima se susrećeš?

Iz mog ugla to je (pored mog drugog posla u DKCB-u) najlepši posao na svetu – rad sa motivisanim, ambicioznim, vrednim, mladim ljudima! Imala sam tu privilegiju da učim od velike Donke Špiček, koja je i idejni tvorac ove divne dečije manifestacije, sve dok nas ona, nažalost, nije napustila 2016. godine. Naučila me je da svakome treba pružiti šansu, da sve uvek treba držati pod kontrolom, i biti strog, ali pravičan.

Drago mi je da ekipa volontera svake godine raste, kao i to što se pojedini volonteri vraćaju godinama. To je znak da mi u Centru radimo dobar posao i da oni to prepoznaju. Mnogi su mi postali i prijatelji tokom godina, što nameće još jednu važnu stvar – odvojiti posao od druženja, što svakako ima svojih izazova. Smatram da sam tu lekciju na vreme naučila.

Mnogi volonteri me podsećaju na Lolu od pre 10 godina, pa pokušavam da se prema njima ophodim onako kako su se moji mentori i koordinatori ophodili prema meni, da ih motivišem, a i nečemu naučim. Uprkos velikoj gužvi tokom “Radosti Evrope” trudim se da nađem vremena i za druženje sa njima. Moram da se pohvalim, ove godine sam dobila čak i pesmu, i to je za mene najveće i najbolje priznanje mog rada!

Od 2006. godine u Dečjem kulturnom centru radiš na poziciji asistenta u Ateljeu za primenjenu umetnost. Koje su tvoje aktivnosti? Pošto si govorila o radu sa decom, koliko ti znači taj posao? Da li je istina da je večito mlad onaj ko radi sa najmlađima?

Istina je! U Dečji kulturni centar Beograd sam došla 2002. godine, u isti atelje u kome sada radim. Zaljubila sam se u glinu i keramiku i znala sam da je to nešto čime bih želela da se bavim. Usledila je nagrada na Dečjem oktobarskom salonu i kasnije je polako moj hobi postao moj posao. Veliku zahvalnost dugujem svojoj mentorki, Biljani Stamenković, koja me je naučila strpljenju, kao i tome da i greške mogu biti umetnost – a ne isključivo perfekcija i simetrija. Početkom ove školske godine sam od nje nasledila atelje, tako da sada sama vodim časove i trudim se da svoje učenike naučim ne samo radu na grnčarskom točku i vajanju, već i strpljenju, pažnji i drugarstvu, kao i da razvijam njihovu maštu i talenat.

Rad sa učenicima nije jedina aktivnost Ateljea – tu su besplatne radionice koje organizujemo za svaki dečiji raspust, kako bismo deci omogućili da kvalitetno provedu svoje vreme, radionice koje organizujemo van Beograda na poziv kulturnih centara, a ovog leta se uspostavila i lepa saradnja sa Sportskom Akademijom Senjak gde sam tokom 5 smena “Super raspusta” držala radionice primenjene umetnosti mališanima. Svaka radionica je novo i zanimljivo iskustvo. Pored programa za osnovce, već dve godine organizujemo godišnje projekte za srednjoškolce beogradskih srednjih škola – „Od antičkog doba do čoveka nove individualnosti“ i „Skrivena tajna novca – deo istorije u tvojoj ruci“. U ateljeu, takođe, nastaju kreativni pokloni i suveniri tokom cele godine.

Ove godine si se angažovala za program AFS Interkultura. Reci nam nešto više o tome. Da li bi taj program preporučila omladini i zašto?

U septembru prošle godine prošla sam obuku za volontera AFS Interkulture – globalne organizacije koja se bavi razmenama srednjoškolaca i interkulturalnim učenjem. Ova organizacija je ušla u 10. godinu svog postojanja u Srbiji. Od 24 učenika iz 10 zemalja sveta četvoro je pri kraju svog tromesečnog boravka u Srbiji, dok dvadesetoro njih ostaje ovde do kraja školske godine. Zadaci AFS volontera su raznoliki – dočekujemo i ispraćamo decu, organizujemo treninge – orijentacije, pratimo razvoj stranih učenika, organizujemo časove srpskog jezika, kulturne aktivnosti, kao i selekcije naših učenika koji žele da idu na razmenu. Volonteri su i kontakt osobe učenicima tokom boravka ovde – podrška za lepe i ružne momente, što je i moja ovogodišnja uloga. Ja sam ove godine kontakt osoba devojčici iz Italije koja će 10 meseci provesti u Beogradu.

Preporučila bih da se prijave za program razmene oni učenici, koji su znatiželjni, otvoreni, voljni da žive u drugoj državi i drugoj porodici godinu dana, oni koji žele da nauče nešto novo o tuđoj, ali i svojoj kulturi, kao i da nešto što nije “naše” nije nužno ni bolje ni gore, već samo drugačije.

Oni koji su zakasnili za razmenu (kao ja), a zainteresovani su da doprinesu radu jedne ovako velike organizacije, mogu da se uključe kao volonteri. Kolika je čast biti volonter ove organizacije najbolje je opisao gospodin Roberto Rufino, počasni predsednik Evropske federacije za interkulturalno učenje, čijoj se poseti u okviru proslave desetogodišnjice Interkulture veoma radujemo.

Koliko sati dnevno radiš? Kako izgleda tvoj dan?

Nijedan moj dan ne izgleda isto. Imam tu privilegiju da ne radim od 8 – 16 ili od 9 – 17h, jer su časovi u Ateljeu popodne, kada se završi škola. Nemam fiksno radno vreme, zbog čega mogu da kombinujem svoj posao sa drugim aktivnostima. Pošto uvek radim subotom moj vikend je malo neobičan – to su nedelja i ponedeljak, tako da ja ne spadam u onu grupu ljudi koja ne voli ponedeljak. Retko sam kod kuće, jer ne volim sedenje ispred televizora. Trudim se da sam uvek u pokretu, usredsređena na nove projekte. Ne funkcionišem bez svog notesa – sve je u dobroj organizaciji. Nekada radim 5 sati dnevno, nekada 12, sve zavisi od projekata na kojima sam angažovana.

Po tvom mišljenju, šta je recept za uspeh? Šta bi poručila našim čitaocima i šta bi savetovala da pročitaju i nauče?

Mislim da ne postoji jedinstveni recept za uspeh – upornost, trud i rad se uvek isplate.

Svim čitaocima bih preporučila da pročitaju knjigu „Mali Princ“, moju omiljenu, jer se u njoj nalaze odgovori na sva važna životna pitanja. Nažalost, kod nas se ta knjiga čita kao lektira jako rano, dok deca još nisu dovoljno zrela, pa se stvara otpor prema njoj. Takođe bih preporučila i da nauče da prepoznaju svoje talente, da im se posvete i da ih razvijaju, kao i to da uspore, i pronađu lepotu u malim, svakodnevnim stvarima. Suviše jurcamo i ne primećujemo više svet koji nas okružuje.

Lola, svaka čast na svim uspesima! Redakcija outLOUD.rs ti se od srca zahvaljuje na izdvojenom vremenu i želimo ti još puno lepih aktivnosti i postignuća! Naposletku, otkrij nam koji su tvoji planovi za budućnost.

Hvala vama što ste od svih mladih i kreativnih ljudi izabrali baš mene za ovaj intervju.

Što se planova tiče, volela bih da ostanem tu gde sada jesam, u DKCB-u, ali i da se usavršim u oblasti keramike, jer smatram da čovek nikada ne treba da prestane da uči. Planiram i da se više posvetim Interkulturi, pošto nam je sledeća godina veoma važna. U planu je i nekoliko zanimljivih putovanja.


razgovarala Dajana Lazarević