Tekstovi autora Lidija Miljković

Kad je neko svačiji


– I? – Ništa. – Kako ništa? Niste … ? – Jok. – On ili ti? – Ja. – Kako bre imaš tu kočnicu, ja to u životu nisam imala! Dobro, jesam jednom. – Imam kočnicu kad znam da ću da nadrljam. – Jesi i danas sigurna u to da bi nadrljala? Zamislila sam se. Zamislim se svaki put kad…

Čitaj dalje »

Hoću nas


Hoću jedan dan Jednog tebe Jednu sebe Jedan ogroman krevet Jednu sobu Jednu noć Na Dorćolu Kad lipa procveta Jer tamo najlepše miriše Znam i šta bismo radili Grlili bismo se Ljubili bismo se I još svašta nešto Što o nama sanjamo A što drugi na javi rade Jeli bi tu, u krevetu Kao kad smo bili deca Gledali bi…

Čitaj dalje »

Između redova


– Dobro šta, bio je fin, polako! – Ama ne umem ja to tako! – Šta ne umeš? Da pričaš tako sa muškarcima? – Upravo to. Mislim i da nemam više snage za takve priče. I bolje je da pustim sve to. Proći će. Maloj se sve to činilo lako, sve se čitalo onako kako piše. Ja sam bila skeptična.…

Čitaj dalje »

Neću da te pišem


Polako i sigurno Osvajaš mi misli Okupiraš. Teraš na neke njanjave I sladunjave stvari A neću ih. Neću da te pišem Što da drugi znaju, Kakvog te dišem. Ludog i blesavog Nasmejanog i veselog Seksi i savršenog. Jer te budna sanjam Jer te maštam Pravim od zvezda Sunca i planeta I moram ti reći: Ne smem više. I neću Neću…

Čitaj dalje »

„Mi.“


– Lep si mi. – rekla mu je dok je odmarao glavu u njenom krilu. – Je li? – rekao je promeškoljivši se u potrazi za udobnijim položajem. – Mislim, sladak si mi, ali si i lud. Da, mislim da je to dovoljno da mi budeš lep. – Zato me i voliš. – nasmejao se još uvek zatvorenih očiju. –…

Čitaj dalje »

Poljubi, pa ostavi


– I ti si mu to rekla? Tek tako? Otpila sam veliki gutljaj piva i zakolutala očima: – Da je bilo baš „tek tako“ i nije, ali da. Rekla sam. – Bokte ti si luda! – Što? – To se ne priča! Ne znam. Ja rekla. I to na srpskom. Da ne bude posle „nisam te razumeo“. Ne volim da…

Čitaj dalje »