BAKO, JES` JELA?

Tačno je godinu dana  kako sam sanjala Kapetana. Ili imala mistični susret sa Anđelom čuvarem. Bogu hvala,  dobro me je pazio ove godine, u potaji se nadam da me neće izneveriti ni u buduće. U to ime,  u ime te nade, treba proslaviti godišnjicu zdravlja. Dugo razmišljam gde bih i s kime bih, i odlučujem da sama  sednem u poslastičarnicu u kojoj sam davno, davno upoznala gospođu Vjeru. I od nje čula proročke reči.

Dugo nisam  prolazila ovim krajem. Ne znam  ni da li poslastičarnica i dalje postoji,  onako tiha, starinska, a ne u plastici, staklu i metalu. Da li još služe kafu iz belih trbušastih šoljica s plavim obrubom,  uz kocku šećera?! I ko li radi u njoj, ako radi?

Lako je pronalazim. Ista je:  staromodna i zaštićena drvećem  koje je visoko poraslo poslednjih tridesetak godina. Nije baš neko, ali pruža ipak lep hlad. Ispred ulaza je široka česma,  ukneždena u nabacani kamen, to treba da imitira neku starinu, šta li. A okolo česme ‒ prljavština, pobacane neke krpe, u stvari bivši kaputi,  džemperi i prekrivači, tu i tamo naslagani masni kartoni, pa prazne plastične flaše. Opušci od cigareta, ispušeni do milimetarskog patrljka, otpaci od neke jeftine kobasice,  osušena okrajka hleba. I neki čudan svet mota se okolo česme: neki leže na tim prljavim prostirkama, neki sede ukrug i polurazgovetno ispredaju neke priče, neko se histerično smeje,  neko peva pijanim glasom u sunčano prepodne… A od svih se širi neprijatan miris. Blago rečeno.

Treba sve da ih zaobiđem  ne bih li ušla u poslastičarnicu. Trudim se da ih izbegnem, da nikoga ne očešem,  pa i ne pazim kuda stupam. Kao u nemom filmu, počinjem da gazim po nečem ljigavom,  lepljivom, gubim ravnotežu, leva noga se pokliznu, obema rukama mašem kao krilima aviona,  ali sve uzalud… Padam na prljavi pločnik, svetlaci mi trepere pred očima, bol preseca misao, i ne pokušavam da se pridignem. Samo mi je u svesti:  kuk, koleno, ligamenti.

Prvo mi nosnice nadražuje miris buđi,  pa nešto kiselkasto, pa neka trulež. A onda kao da se neki crni oblak nadvija nad moju glavu. Poluotvorenih očiju spazim čupavog odrpanca,  iako je toplo, s kapuljačom navučenom skoro do očiju, u rasparnim ritama. Dodiruje me čvornovatim prstima sa dugačkim, tupim, crnim noktima i sažaljivo pita:  „Bako, bako, jesi l` pila?“ Dobijam poriv da se brecnem na njega, kakva baka, jesi li ti normalan, ali se suzdržim i dozvolim mi da me uhvati za obe ruke i polako pridigne. Pa da,  on toliko zaudara na jeftinu rakiju, kao uostalom i svi njegovi pajtosi koji se skupiše u krugu oko nas, da onaj ko se mota oko česme mora da je njihova soja.

Stajem  na noge,  uz njegovu pomoć,  suzbijajući gađenje. Boli, ali očigledno, sve je u komadu. Čupavac me pridržava za lakat i vodi ka poslastičarnici. Molim  ga da mi pomogne da sednem za sto pored prozora. I on bi da sedne na drugu stolicu i da me teši. A ja samo želim da budem sama. Prilazi nam  devojka, čista, spletene kose, u belom mantilu, nasmejana. I čudno pogleda neobičan par. Pitam spasioca kako se zove. Kreza. „E, Krezo, molim te,  idi sedi za drugi sto. Želim da budem sama; treba mi mir da svarim ovaj pad. Naruči šta želiš.“

Dobijam  svoju kafu u moderno dizajniranoj šoljici,  prevelikoj za moj ukus, onda nije šoljica, nego šoljetina,  a umesto kocke šećera, na tacnici u celofan pakovani kolačić. Hladna voda u čaši od tankog prozirnoh stakla,  u njoj grančica sveže nane. Pijuckam i razmišljam o kobi ovoga dana. Malo je trebalo da se ponovi zvuk sirene bolničkih kola koja para nebo a mene nose da mi spajaju polomljene kosti, kao što su pre godinu dana hitali da me povrate u život. Čudan dan. Nosi li neku skrivenu poruku.  Ipak, krajičkom oka posmatram Krezu kako ispija svoju limunadu. Pa da, ovo je poslastičarnica, ne služe ni vinjak, ni brlju. Vrti čašu kao da hoće da istrese i poslednje zrnce šećera i iskapi i poslednju kapljicu, a onda spušta čašu na sto, mahne mi rukom i poguren izlazi, da se sjati oko česme sa svojim pajtašima.

Treba i sama  da krenem. Ohladiće se noga,  pa neću moći ni da koraknem. Opipavam svoje telo,  ispitujem gde boli, primećujem da nigde ne modri,  izgleda da nema nikakvih posledica pada. Anđeo čuvar je dobro odradio svoj posao. Pozivam devojku da naplati, a ona samo odmahnu rukom i doviknu:  

„ Sve je u redu. Platio gospodin koji vas je doveo!“


Autor: Branislava Marković ◊ Izvor fotografije: wordpress.com