Beg

U životu svakog običnog i neobičnog čoveka taj trenutak jednostavno mora doći. Nekad dopuzi poput sićušne gusenice i neprimetno mu se uvlači u svest, uporno probijajući svoj tunel. Nekad, pak, padne na njega iznenada, kao trošni crep što se sa krova stare kuće zločesto ustremljuje na slučajne prolaznike. Trenutak u kome čovek postaje razdiruće svestan da mu je dosta svega – bolnih pretvaranja i suvišnih iskrenosti, želja i realnosti, ambicija i frustracija, uzburkanih gužvi i tihih samoća. A pre svega, da mu je dosta samoga sebe. Jednim umornim pokretom ruke gurnuo je na stranu sitnice nepotrebno nagomilane na radnom stolu i po njemu raširio geografsku kartu. Otići negde. Pobeći. Nije bitno gde – samo da bude što dalje, i samo da tamo ne naiđe na nekoga koga poznaje. Jer se u četiri zida među koja se vraćao svake večeri da se priseti sopstvene razočaranosti i promašenosti više nije moglo izdržati; jer su skučenost zavičaja i ista poznata lica počinjala da guše poput previše stegnute kravate – nedovoljno da zadave, ali dovoljno da pobude manijačku želju za njenim skidanjem. Beg je bio rešenje – makar bio i privremen.

Pogled mu se zaustavio na jednoj tačkici na karti. Stavio je naočare i zagledao se u sićušna slova. Savršeno. Mesto za koje nikada do sada nije čuo, i koje se smestilo dovoljno daleko od polazne tačke njegovog bekstva, a opet dovoljno blizu da se do njega može stići. Ispod naočara je ohrabreno blesnuo zračak nade, i gladni koferi brzo su počeli da gutaju uredno složene komade garderobe. Iste večeri, točkovi su se ritmično okretali u pravcu još neotkrivene tačke na geografskoj karti.

Bio je to sasvim običan grad, prepun sasvim običnih stanovnika koji su žurili samo njima znanim putevima. Ipak, još dok je stajao na izlazu iz stanice, postao je svestan da neće moći da ga razgleda kako dolikuje – u žurbi i ushićenju, naočare je ostavio da leškare na rasklopljenoj karti. Srećom, mogao je da se snađe i bez njih; bile su mu potrebne uglavnom za uočavanje nekih sitnijih stvari i detalja. Uostalom, možda je i bolje tako. Knjige ovom prilikom neće čitati, a teško da bi mu se moglo desiti da na ulici sretne poznanika kome se neće javiti jer mu se vid malo zamutio te nije mogao da ga prepozna. Sa još uvek nesigurnim osećajem slobode koji ga je stidljivo milovao po moždanim vijugama, zakoračio je na ulice nepoznatog grada.

Ljudi su prema njemu bili krajnje predusretljivi; pažljivo ga posmatrajući, slušali su sva njegova pitanja i ljubazno mu davali odgovore. Po njihovim radoznalim pogledima jasno je osećao da je stranac, i to osećanje ispunjavalo ga je nesvakidašnjim spokojstvom i ponosom. Smestio se kod jednog starijeg gospodina za koga mu je fina gospođa koja je radila na trafici rekla da izuzetno povoljno izdaje sobu koja će mu sigurno savršeno odgovarati. Napokon, bio je slobodan – nije bilo jednoličnog posla, radnih i neradnih dana čiji je tok poznavao kao hiljadu puta iznova pročitanu priču; na ulici nije nailazio na prijatelje, ali ni na bezbojna lica koja su ga pri svakodnevnim susretima podsećala da tu ne pripada. Ustajao je rano izjutra i šetao za njega potpuno novim ulicama; klupe u zelenim parkovima čekale su ga da se na njima odmori i nahrani golubove mrvicama toplog peciva, a male i prijatne radnje, krčme i restorani gostoljubivo su mu otvarali svoja vrata. Prodavačice u pekarama, konobari, čistači ulica, obični prolaznici – svi su mu bili na usluzi, ljubazno se osmehivali i izlazili mu u susret. Skoro kao da su čitavog života nestrpljivo čekali baš ovakvog gosta. Znao je da ima ljudi koji ne vole da gledaju nepoznate u oči i pri kontaktu sa strancima nervozno spuštaju pogled. Morao je da primeti da žitelji ovog grada nisu bili od te sorte – svi do jednog pomno su ga proučavali kada bi sa njim razgovarali ili se mimoilazili na ulici. Zanimljivo, ali nije primetio da mu to smeta. Iz njihovih pogleda nije osećao mržnju, osudu niti netrpeljivost; bili su to samo obični pogledi koji izučavaju nešto novo i nepoznato. Jedino što mu se činilo neobičnim bio je sjaj u njihovim očima. Sećao se romantičnih ideja o tome da ljudima oči sjaje kada su posebno srećni ili zaljubljeni. Pa, mora da se ovdašnji građani nisu mogli požaliti na nedostatak sreće i ljubavi – činilo mu se da su im oči ponekad zaista svetlele poput majušnih vatri, ili površina sićušnih ogledala od kojih se odbijaju zraci sunčeve svetlosti.

Gradić jeste bio lep i prijatan, ali činilo se da u njemu nema baš mnogo kulturnih dešavanja. A onda, sedmog dana njegovog boravka u gradu, gospodin kod koga je privremeno živeo kao podstanar obavestio ga je da će se naredne večeri održati otvaranje izložbe fotografija. Imao je kartu viška i ljubazno se ponudio da ga povede na izložbu, za koju je tvrdio da će biti odlična i da su njeni organizatori priznati i vrsni fotografi ovog grada. Nije ni nameravao da odbije; jedino što ga je brinulo bio je njegov malo lošiji vid i verovatnoća da neće moći da sagleda postavku u punom sjaju. Domaćin mu je ponudio svoje naočare – neka ih uzme ako mu odgovaraju, a on će već poneti svoje stare, sa jednom polomljenom i prilepljenom drškom. Ispostavilo se da mu savršeno pristaju. Na brzinu je kroz njih bacio pogled na umetničku sliku koja je visila na zidu, i tek tada zaista uočio sve sitne detalje na njoj. Pogled mu je pao na zidni sat i užurbano je vratio naočare vlasniku. Već je kasnio na zakazanu kafu sa simpatičnom prodavačicom iz obližnje cvećare, koju je upoznao prethodnog dana.

Prilično velika skupina ljudi već je stajala na platou ispred galerije. Delovalo je kao da su se obradovali što ga vide – spazio je ruke podignute u znak prijateljskog pozdrava, i na mnogim licima naslućivao obrise osmeha. Gazdine naočare bile su na sigurnom, u fino iskrojenom džepu sakoa. Za ovih nedelju dana nekako se navikao na život bez njih; i bilo je zanimljivo ne videti oštre obrise svih sitnica oko sebe, ne opterećivati se detaljima koji možda i nisu bili toliko bitni. Bez naočara, mogli ste da ih ostavite da bezbrižno lebde u svom maglovitom postojanju. Prosedi sredovečni gospodin održao je kratak govor o izložbi, umetnicima i značaju njihovog rada za kulturni razvoj sredine, i pozvao prisutne da uživaju u izloženim radovima. Sa ozbiljnošću profesora natakao je naočare na nos i zastao ispred prvog staklenog rama. Na fotografiji je bio prikazan čovek koji korača ulicom, a ispod nje je bio ispisan naziv – Izgubljenost. Na sledećoj je u fokusu bila prilika koja sedi na klupi u parku i hrani mrvicama hleba jato golubova; fotografija se zvala Usamljenost. Na svakoj narednoj slici čovek je bio fotografisan iz sve veće blizine, i već nakon nekoliko fotografija započinjao je niz staklenih ramova iz kojih je izranjalo samo njegovo lice – uhvaćeno iz različitih perspektiva, pod različitim osvetljenjem, sa različitim facijalnim ekspresijama. Nazivi su uredno ležali ispod radova: Strah, Razočaranost, Ogorčenost, Bes, Patnja, Pretvaranje… Pomno ih je posmatrao, koristeći svoj obnovljen dobar vid da prouči svaki detalj na njima. Izrazi lica zaista su sjajno oslikavali različite emocije; nekada nisu bile uočljive na prvi pogled, ali ih je duže i detaljnije posmatranje neminovno otkrivalo u načinu na koji su oči gledale u fotoaparat, ili u sićušnoj, gotovo nevidljivoj grimasi koja se krila u uglu usana. Posmatrao ih je ćutke i sa neprirodnom smirenošću, kao čovek koji u susretu sa nemilim događajem odbija da poveruje da se on zaista odigrava pred njim. Mehanizmi odbrane kojima se služi ljudska psiha i njemu samom oduvek su bili fascinantni. I baš u momentu kada se spremao da pogleda i poslednju fotografiju u nizu, oniži čovek pored njega potapšao ga je po ramenu. Skrenuo je pogled ka njemu.

„Odlična izložba, zar ne? Vidi se da su u pitanju kvalitetni umetnici… Ali, morate priznati, ne može ni svaki model da zadovolji visoke kriterijume umetničke fotografije“, iznosio je svoja zapažanja blago pogrbljeni dekica u odelu koje je mirisalo na naftalin. Po prvi put pogledao je nekog stanovnika ovog grada kroz naočare, i jasno se susreo sa njegovim očima. Između očnih kapaka koji su često žmirkali nije bilo zenica, niti beonjača. Umesto njih su, pod reflektorima galerije, svetlucala stakla objektiva. „Nešto nije u redu? Malo ste ubledeli“, zabrinuto je pitao starac, trudeći se da što bolje zumira svog sagovornika. Okrenuo se na drugu stranu, sa koje je stajala vlasnica obližnje pekare i pomno ga posmatrala. Iza sjajnih stakala dve male blende primetno su se otvarale. Na trenutak je u galeriji zavladao tajac – stotine svetlucavih objektiva strpljivo je fokusiralo neku tačku na njegovom licu. A onda je dekica pored njega učtivo i uz pristojan smešak predložio: „A zašto i Vi ne biste održali jedan mali govor?“ Masa posetilaca spremno je dočekala predlog; povici „Govor! Govor!“ skladno i elegantno ispunili su preostali prazan prostor u galeriji, a stotine bliceva bljesnulo je u pravcu potencijalnog govornika. Pokrio je oči rukama u pokušaju da se odbrani zaslepljujuće svetlosti; videvši da mu to neće pomoći, čvrsto je zažmurio – čvrsto kao dečak koje veruje da ga čudovište ispod kreveta neće videti ako ni on ne vidi njega. Možda je tako žmureći proveo nekoliko sekundi, a možda i čitavu večnost. Ali kada je napokon otvorio oči, nesigurno žmirkajući kao da se upravo probudio iz dubokog sna, shvatio je da u galeriji više nema nijednog posetioca. Nije bilo ni njegovih portreta obešenih o zidove. A ni zidova, ni galerije. Skinuo je naočare i pustio da mu same skliznu iz ruku. Sveprisutna belina halapljivo ih je progutala.


Izvor fotografije: pexels.com

 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.