Bilo je mračno u kutiji

Bilo je mračno u kutiji. Ležao je sklupčan u njoj nemajući predstavu gde se nalazi. Plašio se. Veliki čovek ga je bio samo zgrabio i strpao unutra. Bez reči… Bez pozdrava… Imao je osećaj da ga više nikad neće videti. Nedostajao mu je veliki čovek.

Kutija se otvorila i svetlost je nagrnula unutra, oduzimajući mu moć vida.

„Kuca!“, čuo je tanani glasić kako uzvikuje. Oči mu se još uvek nisu privikle na jarku dnevnu svetlost, ali mogao je da oseti kako ga par malenih ruku pažljivo vadi iz kutije, a zatim i veoma nežno grli.

„Hvala ti, mama!“, rekao je glasić bujajući emocijama.

Kad su ga ručice napokon pustile iz svog nežnog zagrljaja, nezadovoljno je zacvileo – nije želeo da tom zagrljaju dođe kraj. Tada je po prvi put ugledao to nepoznato maleno stvorenje raščupane kosice koje mu se toliko obradovalo. To je bio neki mali čovek u ružičastoj haljinici.

„Ćao! Ja sam Ema…“, reče mali čovek i pomazi ga po glavi pričinjavajući mu neizmerno zadovoljstvo. Mislio je da voli malog čoveka, a mora da je i on voleo njega čim ga je tako lepo grlio i mazio i mazio i mazio…

„Ema!“, čuo je glas kako odnekud doziva. Svetlost je počela da bledi, a i mali čovek sa njom. Sve slabije je osećao nežni dodir ruke na svojoj glavi. Svet je ubrzano prestajao da postoji. „Ema! Vreme je za ustajanje!“, ponovo je čuo onaj glas, samo ovaj put dosta bliži. Njegov svet je progutala tama.

„Mama, hoću da mi kupiš kucu!“, bilo je poslednje što je čuo pre nego što je tama progutala i njega.


Autor: Miroslav Stojković