Biti dete

Tebi usijana, mala glavo.
Tebi i tvojoj duši punoj nade.
Tebi i tvojim smeđim uvojcima.
Tebi i tvojim očima boje Sunca.
Tebi dugujem izvinjenje,
a ti mi duguješ oproštaj.

Toliko je mirno bilo moje srce kad sam te srela.
Potrčala sam ti u zagrljaj.
Prepoznala sam te u sebi.
Tamo na rubu mašte, gde su livade prostranije, a reči dublje.
I ti si trčala ka meni.
Kao da je večnost prošla.
Tvoje minijaturne ručice su mi se umrsile oko vrata.
Tako sam pogrešila kad sam te napustila.
Delovala si povređeno.
Uspela sam i tebe da razočaram.
Oprosti mi.
Znam da nosiš oproštaj u svojoj maloj duši.

– Setila si se. – rekla mi je, dok se odvajala od mog snažnog zagrljaja.
– Nikada te nisam ni zaboravila. – rekoh, ali mi nije poverovala.
– Znam, ali imala sam neke probleme nas, odraslih ljudi. – dodah, pokušavajući da i sama u to poverujem.
– Izgovori. – rekla je dok je veselo skakutala po prostranoj, zelenoj livadi.
– Vidiš li, onda, još uvek sve ove boje? – upitala me je.
– Naravno da vidim.
– Koje je onda boje trava? – pa pokaza rukom ka beskonačnosti pred nama.
– Pa zelena, kao tvoje oči na svetlu.
– Ne! – rekla je nameštajući obrve u onaj razočarani položaj.
– Nije samo zelena. Već je i žuta i smeđa.
– Zaboravila si. – reče tiho.
– Stvarno jesam. – izustih jedva.
– Zaboravila si me, znala sam.
– Nisam želela, kunem se, ali život nas stegne svojim prisustvom. Nametne nam probleme i situacije u kojim izgubimo razum. Znaš, teško je tamo gde sam sad….
Ona je trčkarala u daljini, kao da nije želela da čuje šta imam da joj kažem.
Totalno okupirana igrom.

Tada je bezbroj suza napunilo moje kapke neverovatnom brzinom.
– Oprosti mi. – rekoh glasno.
– Molim te, oprosti mi! Sada sam tu! – vikala sam.
Nasmejala se iz daljine, pa je svojim malim, ali tako sigurnim koracima krenula ka meni.
– Naravno da ti opraštam. Samo je trebalo da kažeš da si po oproštaj došla. To je najlakše.
Sklopila je oči na trenutak, a zatim me je uhvatila za ruku.
– Eto, oprošteno je.
Poljubila me je hitro u obraz, a zatim se zagledala u moje oči.
– Obećaj mi da će te oči opet gledati dublje.
Obećaj mi da će tvoje srce voleti jače.
Obećaj mi da nećeš biti odrasla i dosadna.
Obećaj mi da ćeš se smejati češće.
Obećaj mi da ćeš se više igrati i da ćeš bolje razumeti.
Obećaj mi da ćeš mi se stalno vraćati.
Hajde. Obećaj mi.
– Obećavam. – rekoh, ruke podignute ka nebu, a druge prislonjene na grudi.

Život je igra, znate li?
Pitajte dete kako bi trebalo živeti i ono će vam dati sve odgovore koji su vam potrebni.
Jurimo za snovima, a ne shvatamo da živimo nečiji san.
Guramo se za uspehe, a ne shvatamo da to možda nije naš uspeh.
Tražimo ljubav, a ne pružamo je sebi.
Gubimo se u problemima odrasilih, a nikako da se vratmo detetu u nama.

– Izvini mala, izvini što nisam razumela.
Izvini što sam želela da odrastem.
Izvini što sam zapostavila maštu tražeći realnost.
Izvini, jer ti si veća istina od svih istina koje su mi nametnuli.
Izvini.
Poljubila me je još jednom, jer deci nije teško da dele poljupce.
Rekla mi je da me voli, i pitala me je volim li ja nju.
– Najviše na svetu. – odgovorih.
– Onda si mi se stvarno vratila. – reče i ode u daljinu.
Mahala mi je dok je odlazila,
mahala je svojom rukom prljavom od trave.
Ostavila sam je tamo samu, a ona nije bila usamljena.
Ostavila sam je tamo u tišini, a ona je u njoj pevala.
I tada shvatih…
Takva sam ja.
Nisam odgovorna i marljiva.
Ja sam iskrena i vesela.
Nisam neko ko padne na kolena pred problemom.
Ja mu se nasmejem.
Ja se igram života, jer sam shvatila da on želi da se igra sa mnom.

Govorili su mi da odrastem, pa sam prestala da verujem u bajke.
Govorili su mi da moram biti ozbiljna, pa sam počela da sumnjam u sebe.
Ostavila sam negde duboko jednu devojčicu, jer su mi nametnuli odrastanje.

Hvala ti, mala ja.
Hvala ti što si me posle odlaska ponovo pustila u svoje srce.
Volim te opet.
Verujem ti opet.
Divim ti se opet.
Jer mnogo sam više od ovog tela.

Ja sam život, koji sam dok sam bila ti, sa lakoćom živela.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pixabay.com