Buđenje

Tu sam. Dišem. Opipavam lice šakama. Mora da sam na momenat zaspala. Telo mi je teško. Glava još teža.
Pokušavam da se uspravim, ali mi noge ne dozvoljavaju. Kao da sam zaboravila da hodam. Kao da ja nisam ja. Mora da sam sanjala baš ružan san. U glavi mi odzvanja zvuk aplauza. I mrak. Mrkli mrak.

Nije moguće da je sve ovo istina. Vraćam film unazad. Slike mi se slažu pred očima kao na filmskom projektoru. Pokušavam da shvatim. Pokušavam da složim rubikovu kocku sačinjenu od sećanja. Želim da vičem, ali nemam glasa. Kad god bih otvorila usta, iz usne duplje bi izašao samo izdah.

Koliko li je vremena prošlo?
Uspevam da pomerim glavu. Posmatram.
Šake su mi čudne. Nokti su mi skraćeni. Koža mi je suva i stara.
Na meni je bela satenska spavaćica. Stopala su mi izborana. Preko ramena mi je seda iskrzala kosa.
Prespavala sam. Ne mogu da verujem da sam prespavala. Želim da pozovem nekog.
Alekseja.
Zvaću Alekseja.
Sigurno je u blizini. Čuće me i probudiće me iz ovog košmara. Pa će me zagrliti svojim snažnim rukama i reći će mi da ne brinem.
“Ružno si sanjala cvete moj”, govoriće, dok me bude miliovao po kosi.

Krevet će opet mirisati na kašmir. Prozor će opet biti na pola otvoren. Kroz žaluzine će se probijati prvi zraci sunca. Kafa će me čekati na noćnom stočiću. Iz salona će dopirati zvuci klavira. Udahnuću život punim plućima.
Voleću. Živeću. Smiriću se u njegovom pogledu.
Ali…

Oko mene nema nikog. Nema ni starih, drvenih žaluzina. Pomalo trulih, ali izdržljivih. Nema ni kafe.
Zašto mi je nije skuvao? Mora da je negde žurio. Ali gde? Kakve je planove imao za ovaj dan?
Opet vraćam film.

Ustali smo u samu zoru. Zagrlio me je, kao i uvek. Slušali smo vesti na radiju. Mazio me je po ramenu. Pričali smo o Sašinoj školi. Popustila je.

“Tinejdžerka je. To je normalno”, branio je.

Uvek je brani. Slab je na nju. Toliko smo je želeli da je zaboravio na disciplinovanje. Sećam se momenta kad sam je uzela u ruke i pribila na grudi. Bila je tako mala. Manja od vekne hleba. Zaljubila sam se u nju na prvi pogled. Valjda je to uloga majke. Eh, a kako je tek Aleksej bio srećan. Danima je slavio. Muzika je svirala celom ulicom. Komšije su nas molile da utišamo, ali on nije mario. Ostvarila mu se najveća želja.

“Voleću je malo više od tebe, izvini”, govorio mi je dok je posmatrao kako bezbrižno spava.

Brzo je porasla. Kao da su godine preskakale jedna drugu. Od njenih benkica manjih od zrna graška ubrzo smo prešli na haljine.

“Opusti se. Napeta si”, govorio mi je tog jutra.
“Previše razmišljaš. “

I razmišljala sam. Jer takve su majke. Pune straha.

Tog jutra je trebalo da Sašu vodim na čas klavira. Aleksej je radio do šest.

Možda je još na poslu. Mora da je to. Koliko li je sati?

Tražila sam po zidovima kazaljke. Ali ti zidovi… Nisu bili boje breskve. Bili su beli.
To nisu bili oni zidovi koje smo zajedno krečili, igrajući se bojama.
To nisu bili naši zidovi.
To nije bio naš krevet.

Tad je počela da me hvata panika.

Ko sam ja i gde se nalazim?

Poslednje čega se sećam je da sam se spremala da izađem iz kuće. Negde sam pošla. Ne pamtim gde.
Svoju gustu, smeđu kosu sam pokupila šnalom. Ogrnula sam onaj bež kaput. Stavila sam parfem na zglobove. I srebrne minđuše. Srebrne minđuše…
Nosila sam ih samo kada je prilika bila posebna.
Da.
Sada se sećam.
Išli smo na Sašin koncert.

Ali…

Kako sam se probudila ovde? Kako sam se probudila u tuđoj kući, u tuđem telu?
Sanjam. Sigurno sanjam. Neka me neko trgne.
Opet pokušavam da vrisnem. Tup bol mi probada grudi.
Tišinu u mojoj glavi prekida pištanje. Mora da mi pišti u ušima.
Otkucaji srca su toliko glasni. Čujem ih tako jasno.
Kao da…

Pomeram glavu udesno. U uglu nepoznate sobe je mali aparat prikačen za moje telo. Iz njega dopire to čudno pištanje. Cevčice su mi u nosu. Nisam ih ni osetila. Lice mi je paralizovano.
Šta se, zaboga dogodilo?
Mora da sam mrtva.
Ali kako?
Gde je Aleksej?
Zašto još nije došao?
Kako se ne brine što nisam kod kuće?
A Saša? Ona bi me sigurno potražila.

Počinjem da se, u naletu straha, bacam po tom neudobnom krevetu. Želim da ustanem. Samo želim da ustanem.

“Molim vas. Neka mi neko pomogne. Neka neko prekine ovu agoniju. Bilo ko. Aleksej! Saša! Ovde sam. Pomozite mi, molim vas.”

Suze mi se slivaju niz lice. Moji jecaji odzvanjaju prostorijom. Toliko se plašim. Moj plač prekida škripa vrata.
Devojka u belom mantilu, malo starija od Saše, prilazi mi sa čašom vode u ruci.
Njen osmeh sija. Mora da je Anđeo.

“Probudili ste se? Ovo je Božje čudo, draga moja”, ostavlja čašu na sto.
Spušta svoje mršavo telo na stolicu do kreveta.
“Znate li kako se zovete?”
“Irina.”, odgovaram obazrivo.
“Da li se ičega sećate?”
“Gde je Aleksej? Gde je Saša? Da li sam zakasnila na ćerkin koncert?”, pitam pokušavajući da se uspravim.
Ona me spušta nadole svojom nejakom, tankom rukom.
“Ne ustajte gospođo, morate da ležite. Još niste dovoljno jaki. ”
” Ali… ”
” Niste propustili koncert, Vaša ćerka je predivno svirala tog dana. ”
” Šta to govorite? Kažite mi gde su. Molim vas, samo mi kažite. Šta se dogodilo? Molim vas!”

Osećam toplotu suza na obrazima. Milion njih mi se spušta niz obraze. Telo mi se trese i grči. Devojka me gleda pogledom punim zabrinutosti.

“Irina, godina je 2032. Imate 72 godine. Doživeli ste tešku saobraćajnu nesreću vraćajući se sa koncerta, tog maja 1997. godine. Trideset pet godina ste bili komi. Pravo je čudo da ste se probudili. Mislili smo da smo vas izgubili zauvek. Ovo je pravo Božje delo, draga moja”, osmeh joj se širi licem.

“To je laž! Sanjam, zar ne? Aleksej, Saša, gde su oni?”

Miluje me po kosi.

“Vaš suprug je preživeo, svakog dana vam je donosio bele ruže.”
“Pozovite ga onda. Želim da ga vidim. ”
“Nažalost, to nije moguće, preminuo je pre par dana. Možda vas je njegov duh i vratio u život. Puno vas je voleo, znate li?”
“Lažete me. Mrzim vas. Lažete me.”

Udarala sam rukama oko sebe. Ona je pokušavala da me umiri, ali nije imala moći. Razumela je moju bol. Videla sam joj to na licu. Sažaljevala me je.

“A Saša? Pozovite je. Ona neće lagati. Ne bi me nikada lagala.”

Oči su joj se punile suzama. Glas joj je zadrhtao.

“Žao mi je, gospođo… Ona nije uspela… Stvarno mi je žao.”

Pustila sam kapke da padnu. Bili su teški kao kamenje. Kapi tuge su ipak našle put do mojih obraza. Slivale su se uzastopno. Usne su mi se stezale. Bol me je probadao. I tada sam se setila.

Smejali smo se. Bili smo toliko srećni. Saša je umazala haljinu sladoledom od čokolade. Tako je nespretna bila.

“Pa zar koncertnu haljinu, dete?”
“Sama ću je oprati limunovim sokom. Ne brini ti ništa, mama.”

Smejala se tako iskreno i čisto. Oči su joj se caklile od lepote. Aleksej je bio tako ponosan. Bila sam i ja. Saša je tog dana svirala našu pesmu. Onu uz koju me je zaprosio. I toliko je dobro svirala, da je aplauz trajao čitavih pet minuta.
“Volim vas”, rekla nam je tad poljubivši nas u obraze sa zadnjeg sedišta automobila.
“Najbolji ste”, dodala je.
Aleksej se okrenuo da uzvrati poljubac.
I tada…

Tup zvuk je izbio vazduh iz mojih pluća. Farovi su me zaslepeli.
Pištalo mi je u ušima. Saša je vrisnula. Krv je natopila moj bež kaput.
Sve je postajalo mračno.
I tako tiho.
Jezivo tiho.
Ležala sam.
Beton je bio hladan.
Osećala sam umor.
Želela sam da spavam.
Tada sam sklopila oči….

Tu sam. Dišem. Opipavam lice šakama.
Mora da sam na momenat zaspala. Telo mi je teško. Pokušavam da shvatim.
Zašto? Bože, zašto?
Sve je ovo samo san.
Ako dovoljno stegnem očne jabučice, probudiću se u Aleksejevim rukama. Stežem ih, ali aprat još uvek pišti. Molim te, Bože, neka bude san. Ne želim da poslednja stvar koju sam joj rekla bude kritika.

Previše razmišljam. Aleksej je u pravu.

Izvini, ljubavi. Izvini.
Molim te, oprosti mi.
I mama tebe voli…
Večno…


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: favim.com