– Zaboga, devojko, koliko godina imaš? – prevrnula je očima gledajući novu kolekciju svezaka. – Tri. – rekla sam sa sigurnošću kakvu samo trogodišnjakinje mogu imati, ali je to nije ubedilo. – Ne, nemaš tri godine. – prevrnula je očima. – Da, imam. – promislila sam i potvrdila – Osam puta tri! Prostrelila me je pogledom. – I još malo…
Tako, niotkuda, samo zapali cigaretu i ućuti. I gleda u nju. I ima te neke oči da se naježiš. I ćutanje da se naježiš. Ona se uzvrpolji i pita: – Šta? Šta me gledaš? On digne obrve, i uzdržano uzvrati: – Ništa. Onda otrese pepeo i pogleda na drugu stranu. Ona otrese jezu i pogleda na drugu stranu. On joj…
– Jesi znala da singl život može da te ubije brže nego gojaznost? – pitala sam je čitajući vest koja se ničim izazvana baškarila po mom fidu – Zasnovano na naučnoj studiji, molim lepo. – Sjajno – rekla je – idem da budem debela. – Mislim da mašiš koncept, treba da ideš da nađeš partnera. – objasnila sam. – Kakvog…
Priča o njima je, najblaže rečeno, poprilično čudna. Zapravo, priča o njima, kao takva, možda i ne postoji. Iz više razloga. Postoji njena priča o njemu… i njegova priča o njoj. On, na primer, on je baš voleo da ga vole. I nikako, ama baš nikako, nije voleo da voli više. Kad voliš više, govorio je, obavezno ti se obije…
Sanjala sam da mi se ne dešava ništa. Sanjala sam rasterećujuće. Sanjala sam – prazno. Nisam pokušavala da obuzdam kosu, gestikulaciju, nervozni osmeh i nepromišljen jezik. Nisam pokušavala da ga posmatram ispod oka dok je pričao tu neku priču, koje se više ne sećam. Nisam pokušavala da ostanem svojeglavo pribrana dok je svoju ruku stavljao preko moje ili ukrštao naše…
Nisi mi ti prvi, mili, koji ume sa rečima, pogledom i rukama. Nisi mi prvi napisao poruku, ni pismo, ni priču, ni pesmu. Nisi me prvi izveo na pivo, ni šarmirao dobrom večerom. Nisi me kupio sanjivom gitarom, ni plesom bez muzike, a i te viceve, na koje misliš da si me dobio, sve sam ih čula pre, stotinu puta.…