Prelistavanje rubrike Između korica

Egzistencijalna kriza


Tama, I sva ova teskoba što se obrušava nad nama, Ne zna joj se koren, kao da nema kraja, Što smo bliže obali kao da tonemo još više. Što više povikujemo, sve je tiše, Kao da sve što se noću započne, U danu ne nađe svoj pečat, Već čeka sledeće veče, sledeći atak. Sklopiš oči, misliš, pobeći ćeš Gde je…

Čitaj dalje »

Doručak u hotelu u Barseloni


Kriška sunca, kolut Sunca Njegova kapljica, trag, zrak Sa puškom Koja ne psuje, nije vulgarna Kažu: promeniti sebe – promeniti svet Jer i kad se kolut okrene, I Meseca se rupe lica pokažu, Puška i dalje neće biti vulgarna Iako je psovala. Autor: Pavle Zeljić ◊ Izvor fotografije: twitter.com

Čitaj dalje »

Ovu priču još uvijek ne znam napisati


Dugo nikog nije puštao unutra. Mati je neumorno patrolirala pred vratima njegove sobe i lomeći prste izgovarala molitvu. Otac je ćutke srkao kafu. Slušao je njen uplašeni šapat i ježio se svaki put kad spomene Boga. Za njega su molitve bile besmislica jer, govorio bi često uz fić rakije, kakve koristi tražiti izlaz od onog koji te u tu poziciju…

Čitaj dalje »

Savske priče


Pamtim ju nestvarnu!  Bespomoćno malu, a opet dovoljno veliku da napravi svoj štit. Rođenu da stvori odbranu oko sebe, da se bori, da hrabri i stvara. Čujem kako sluša šumove, pokrivena žutim ćebetom u poljima  koji liče na lavandu. Osjeti pod trepavicama  teret koji treba da nosi u očima. Svaki put kad otvori oči, tamne i pune sjaja biće spremna…

Čitaj dalje »

Prozori moje mreže


Jelke na prozoru budućnosti. čistota. svuda  isto. telo je skrovište za nedostajanje. skrivaš se u iluziji o stvarnosti puka stvarnost bez tebe. govorljivi zidovi plaču. prazno. prazno. prazno. želim da te vidim U svakodnevici mog haosa. ćlim izvrnut naopako konci. niti. šare na ćilimu su krive. naša slika  nije istkana. tempo srca određuje temperaturu vazduha. bez daha saplićem se o…

Čitaj dalje »

Ruke


Pokrenućeš misao možda će na tren zasijati na pločniku putevima išaranom dok te ne dodirnu ruke, koje stalno žude nekog da zagrle. Pokrenućeš zatim i kapke, možda će te na tren prenuti, lagano oticanje krvi dok te dodiruju, ruke, koje stalno žude nekog da zagrle. Zamirisaće zemlja, tamjan i seosko groblje miris kiše i lišća koje truli. Autor: Ceca Stanković…

Čitaj dalje »