Ceduljica

“Ne zaboravi da utorkom prazne kante. Ručak ti je u rerni. Operi tanjir, da se ne skupljaju sudovi. I da znaš da te volim. Zauvek tvoja N.”

Već danima gledam u ceduljicu na noćnom stočiću. Ceduljicu izgužvanu i ispravljanu stotinu puta. Gledam je i zamišljam kako je pišeš.
Jedan lakat ti je naslonjen na sto, ruku si poturila pod obraz. Držiš olovku skroz pri dnu, onako čudno, kako si je oduvek držala. Zamišljeno grickaš donju usnu, dok se prisećaš svega što imaš da mi kažeš.
Kosa ti je skupljena na vrh glave.
Kapci su ti još natečeni od sna.
Smeškaš se dok se grafit igra sa papirom.
Na kraju docrtavaš srce. Ono malo nesavršeno srce, koje si uvek crtala za mene.
Ceduljicu poturaš pod čašu, da je vetar ne oduva. Otvaraš prozore da se soba proluftira.
Ispijaš i poslednji gutljaj kafe i odlaziš.
Niz hodnik odjekuju tvoji koraci.
Nestaješ iza ćoška.

Par sati kasnije se vraćam u stan. Izuvam cipele i ostavljam torbu. Zatvaram prozore i podižem roletne. Sve još miriše na tebe. Na onaj miris kokosa i citrusnog voća, tako specifičan i samo tvoj. Nalazim poruku poturenu pod čašu. Smeškam se dok je čitam zavaljen u fotelju. Napisala si i datum… Imala si taj čudan običaj da ga svuda pišeš. Govorila si da je to način da se prisetimo, ako počnemo da zaboravljamo. Volela si da nebitnim datumima daješ smisao. Od običnog dana si činila dan za pamćenje. Bila si praznik za oči, balada za uši, mir u buci.
Od običnog stana si napravila dom. Od običnog mene si stvorila emociju.
Jedva sam čekao da se vratim sa posla u tvoje ruke i da jednostavno ćutimo. Jer je napolju bilo bučno. Ti si smirivala demone u mom umu. Kako si im samo tiho pevala, sve dok ne ućute. Tvoja je ljubav bila glasnija od svih, a ja sam je najmanje osluškivao.

I već danima vrtim film po glavi. Vraćam snimak unazad. I ta poruka počinje da dobija smisao. Stežem je svojim znojavim dlanovima i
zamišljam te…
Svaki korak mi je pred očim…
Zamakla si iza ćoška i kupuješ cigarete na trafici. Prodavačica ti se žali na vreme i bol u kostima, a ti je tešiš – kao i uvek.
Zastaješ da pomaziš psa i oduševljeno mu tepaš. Ulaziš u pekaru po doručak.
Usput se nasmeješ komšiji i on ti uzvrati osmeh. Prozborite koju neobavezno, iz pristojnosti.
Jedan sasvim običan dan…
Posle par stotina metara skrećeš u nepoznatu ulicu i tu se gubi svaki trag onog što si bila…

Ne mogu ni da zamislim nastavak priče, jer te takvu nisam upoznao. A znao sam, ruku na srce, razne delove tebe.
Znao sam te ranjivu i osećaju, plakala si mi na ramrnu uz balade i tužne filmove.
Znao sam te besnu i razdražljivu, bila si tako slaba na nepravdu.
Znao sam te nervozu i neraspoloženu, tada bi satima crtala da smiriš živce.
Znao sam te srećnu i ispunjenu…
I nasmejanu i uplakanu…
Znao sam te zaljubljenu, tada bi mi izljubila celo lice i glavu bi naslonila na moje grudi.
Znao sam te do srži.
I svaki tvoj mladež i svaku neravninu na tvojoj koži i svaku pegicu na leđima…
I u kom položaju spavaš i da se besna budiš…
I kakvu kafu piješ i kakvu venčanicu želiš…
Sve sam o tebi znao, osim da želiš da odeš.
I sve mi se više čini da do zadnjeg momenta ni ti to nisi znala.

Da sam te malo duže gledao i da sam te više slušao…
Da sam umeo da ti kažem, ili da ti pokažem…
Da sam te malo jače grlio, ili malo nežnije ljubio…
Da sam između osmeha video nezadovoljstvo, možda bi i ostala zauvek moja N…
Ali sam zaboravljao da volim do kraja, a ti nisi više mogla da čekaš da se setim.
Bar sam zapamtio da utorkom prazne kante i da sam jednog utorka izgubio mnogo više nego što sam mislio da imam.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: wordpress.com