Čekanje.
Čekanje na bolje vreme, bolje sutra.
Čekanje da se završi škola.
Čekanje da se završi fakultet.
Čekanje na posao.
Čekanje da se javi, pošalje poruku, da priđe.
Čekanje na sve sitne, naizgled beznačajne stvari.

„Ko čeka, taj i dočeka.“
Izreka koju svi dobro znamo i koju su mi mnogo puta izricali.
Meni, večito nestrpljivoj, usijanoj glavi, koja ide na sad ili nikad.
Ali čekala sam.
Na završetak osnovne i srednje škole.
Na upis fakulteta, a sad i na njegov završetak.
Čekala sam njega.
I dočekala sam.
Sve to.

Sada čekam druge stvari, dobar posao, karijeru, osnivanje porodice, stabilnu budućnost.
Kao i svi drugi.
Čekam.

Ali ništa ne pada sa neba.
Zato se pitam, zašto čekati?
Zašto ne preuzeti odmah stvari u svoje ruke?
Toliko ljudi znam koji ceo život čekaju pomoć drugih, Aladina iz čarobne lampe da im ispuni sve želje.

Ali to nije realnost, to su bajke.
Kada bismo se svi bar malo potrudili da poboljšamo pre svega sebe, a zatim i sve oko sebe, onoliko koliko je to u našoj moći, dokle bismo stigli?
Sigurno mnogo dalje od onoga gde smo sada.

Nije kriv život, okolnosti, Bog ili zla sudbina.
Mi smo.
Naši izbori.
Naše čekanje.

Čekanje Godoa.

Obožavalac pasa, filmova, romana i prirode. Nekonvencionalni borac za pravdu, pomalo buntovnik, u duši sanjar. Najveći kritičar samoj sebi vođen parolom ‘postavljaj visoke ciljeve i daleko ćeš dogurati’. Nada se da će se čitaoci pronaći u bar nekom od njenih tekstova i da će uživati čitajući ih.