Dvadeset peti dan u mesecu. Jutro nagoveštava da će biti pravi jesenji.
Jednu važnu obavezu treba da završim.
Dobro jutro. Izvolite. Hvala. Doviđenja.
Završila sam. I javila porukom. “Sve je ok. U martu će biti dodela diploma. Prati sajt fakulteta, biće obaveštenja.”
Lepo je počelo.
Povratna karta, u džepu od kaputa, govori da vreme do povratka treba obojiti.
Pitam sebe, kako?
Mislim malo.
Znam. M. je u Nišu. Javiću se njoj.
Brzo pišem poruku. “Vremena za bojenje imam, hajde da bojimo zajedno.”
No, odgovora nema. Nema ni posle 15 minuta.
Dobro. Šetaću.
Volim da šetam. Jesenje šetnje mi posebno prijaju.
Onako bez plana, koraci me vode ka tvrđavi.
Na samom ulazu osećam miris pečenog kestenja koji se lepi za moj kaput.
Idem pravo. Polako koračam sa jednom rukom u džepu.
Staza nije počišćena, tako da je žuto, suho lišće čini pucketavom.
Moje sigurne i tihe korake prekidaju stihovi.

“Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.”

Zastajem.

“Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno
Iz tih toplih materiskih grudi.
A uveče kad živina juri
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.”

……….

Ogrnuta jesenjim bojama i mirisom pečenog kestenja, čitala je Jesenjina.
Klupica iza bila je slobodna i moja.
Ja sam publika. Ona nema publika, što samo sluša.

“Jesi l živa starčice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje,
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.”

……….

I tako još par pesama.
Sve dok Ron nije došao.
Njen pas se zove Ron. Veliki, crni Ron.
Dobio je keks i povodac oko vrata.
Otišli su.
A nisu svesni bili da su moje vreme obojili poezijom.
Hvala im.
Sad idem i ja. Na vreme da overim kartu za povratak.
Ćao.


Autor: Jelena Cvetković ◊ Fotografija: Jelena Cvetković