Imala sam priliku da skoro sa ljudima iz svog okruženja pričam o uspehu. Ne znam kako se došlo do teme, ali znam da je neko došao do zaključka da je uspešan čovek onaj koji se namlati para. Ne znam ni kada smo kao društvo počeli da ovako vrednujemo uspeh, ali znam da mi je debelo zasmetalo to što čujem. Jer naravno, najviše zasmeta kad čuješ da tako razmišlja neko tebi blizak.

Gledali smo osobu sumnjivog zanimanja na televiziji, kada je neko konstatovao:

– Boli ga uvo, on je uspeo u životu. Namlatio se para, i baš ga briga.

– Znači, da on tebi proda tu svoju „uslugu“ i ti mu daš pare za vetar, smatrao bi da je to okej? Da je to ono što uspešni ljudi rade? Da je to ono što treba da radiš u životu? – bila sam spremna da ospem paljbu.

– Ne, ali vidiš, mi ovde šta radimo. Svi radimo ni za šta. Ti volontiraš, ja sam na neplaćenoj praksi, ona drži besplatne časove. On se čovek snašao i on sad nema potrebu da laje o nama, jer troši svoj novac i uživa u svom životu. Dok mi, sa druge strane, sedimo i bacamo hejt jer smo nesrećni što se naš rad ne vrednuje.

Pitala sam ga da li bi bio srećniji da je u poziciji da nekoga zajebe da bi uzeo pare. Rekao je da ne bi. Rekla sam mu da je u tome naš uspeh. U tome što ne gledamo život kroz novac. U tome što nam je važnije da budemo ispravni ljudi i poštujemo one oko nas, nego da vozimo skupa kola i posmatramo svet kao jednu veliku ovcu za šišanje.

Uspeh je kad uveče pred spavanje pogledaš svoj lik u ogledalu i znaš da ćeš moći mirno da spavaš.

Uspeh je kad znaš da radiš časno, pošteno i požrtvovano.

Bez obzira na to koliko si plaćen. Bez obzira na to da li si plaćen.

Uspeh je kad u napaćenoj Srbiji u 21. veku i dalje ceniš svoj obraz više nego šaku para.

Uspeh je kad drugog ceniš dovoljno da se ne ophodiš prema njemu isključivo kao prema izvoru profita. Pa makar crkao od gladi.

Jer jebo zaradu sa brojem koji čine desetine nula, ako si kao čovek nula.

Jedna nula.

I ništa više.

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.