Čovekodlak

Svi vučići bi nestrpljivo čekali veče uoći noći mladog meseca. Tada bi stari alfa izlazio iz svoje pećine i pričao im strašne priče. Ove večeri pred pećinom, komešanje je bilo glasnije nego inače – stari alfa je kasnio i nestrpljiva omladina je vodila svoje kolo. Jurili su se, koškali, valjali se po prašini i skakali jedni po drugima. Njihovo režanje i zavijanje se čulo duboko u šumu.

Vuksi gricnu Kalino uvo i šeretski joj se iskezi. Kala je bila njegova simpatija, ali nije baš bio naročito vešt da joj to pokaže. Zarežala je na njega glasom na kom bi joj i bete čopora pozavidele terajući ga da se povuče i svom svojom snagom iskontroliše kako ne bi savio rep među noge.

„Formacija za priču!“, odjeknuo je duboki glas starog alfe i svi vučići su se istog momenta umirili i postrojili u polukrug ispred njega. 

„Večeras imamo jednu zaista strašnu priču, drevnu legendu našeg čopora, nakon koje i odrasli vukovi imaju problem da zaspu… godinama! Zato, ako među ovde prisutnim mladim vukovima ima onih koji sumnjaju u svoju hrabrost, niko im neće uzeti za zlo ako sada odu i vrate se u bezbednost čopora.“

Nijedan mladunac se nije pokrenuo, ali mnogi su progutali cvilež koji je pokušao da im se otme iz njuške.

Međutim, jedan mali vuk nije bio nimalo potresen alfinim upozorenjem – štaviše izgledao je izuzetno uzbuđen njime. Taj mali vuk je bio Vuksi, jedan od najnestašnijih štenaca u čoporu, ali i, rekla bi njegova majka, najhrabrijih. Alfa mu je uputio upitni pogled.

„Čovekodlak?“, tiho je upitao Vuksi, ne želeći da izbaksuzira. Štenci su počeli da se došaptavaju međusobno. Legenda o čovekodlaku je zaista bila najstrašnija priča njihovog čopora za koju su mnogi čak verovali da je istinita, i vučići nisu mogli da poveruju da bi je stari alfa podelio sa štencima poput njih. 

„Da, mladi vuče… Čovekodlak je najstrašnije stvorenje koje hoda ovim svetom! Nekada, ne tako davno, čovekodlak je harao ovom šumom i mnogi su verovali da je baš neko iz našeg čopora bio on! Pola vuk… Pola čovek!“

Nekoliko štenaca zacvile. 

„Skoro svakog dana i svake noći, čovekodlak je izgledao kao sasvim običan vuk… Međutim… U noći mladog meseca, dolazilo bi do zastrašujuće promene! Prvo bi mu se šape promenile u šake! Zatim bi mu se njuška smanjila i više ne bi mogao da zavija kako treba! A zatim! Zatim bi se lagano uspravljao i počeo da hoda na dve noge!!!“ 

„Čovekodlak!“, uzvuknu Vuksi uzdižući se na zadnje šape i mašući prednjim ispred sebe. Štenci poskočiše cvileći prestrašeni pričom i Vuksijevim performansom.

„Mir! Nazad u formaciju za priču!“, dreknu stari alfa. 

Vučići se smiriše i ponovo postrojiše u polukrug, krajem oka ljutito posmatrajući Vuksija koji se samozadovoljno smeškao.

„Mladi vuče, ne šali se čovekodlakom… Čovekodlak je stvorenje sa instiktima i neustrašivošću vuka, ali i sa proračunatošću i svirepošću čoveka! To čudovište će celu noć mladog meseca provesti u lovu… Ali ne običnom lovu… Ne. Ovim lovom, čovekodlak će života lišiti mnoge zveri, ali neće pojesti nijednu! Ubijaće samo zarad same smrti!“ 

Ovo je Vuksiju skinulo osmeh sa njuške. Bio je fasciniran čovekodlakom, ali tolike bespotrebne smrti se gnušao. 

„Zar čovekodlak ne može da nauči da se kontroliše i ne bude toliko svirep?“, upitao je. 

„Neki kažu da može, pod uslovom da poživi dovoljno dugo, lovi dovoljno puta i prolije reke krvi. Tada će njegova krvožednost biti zasićena i on će biti sposoban za određeni stepen kontrole… Međutim, to je samo verovanje, čovekodlak je samo legenda, a vama je vreme da se vratite svojim majkama – mesec je već skoro izašao… Nikad se ne zna – možda neki čovekodlak vreba.“

Štenci su se brzo razišli, ali Vuksi je i dalje sedeo pred starim alfom izgubljen u mislima. 

„Da li Vi verujete da čovekodlak zaista postoji?“, najzad upita alfu.

„Znam da postoji…“, jedva razgovetno odgovori alfa smešeći mu se njuškom koja se polako smanjivala. 


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: goodfreephotos.com