Crazy little thing. . .

– Boli li te nešto?
– Da.
– Šta te boli?
– Ne znam.
– Gde te boli?
– Evo tu. – stisnutom pesnicom gužvala je majicu u predelu grudi.
– Boli jako?
– Jako i tužno nekako. I dugo me boli. – suze su joj klizile niz obraze, a on nije znao kako da ih zaustavi da više ne padaju. Nekako kao da je zaboravio kako se to radi i zbog toga mu je bilo neprijatno.

Ćutao je.

– Ali biće dobro, biće sve ponovo dobro, znam. – drugi je dlan stavila na njegov obraz i gledala ga crnim, od suza kristalnim očima.

Sedeli su i gledali se kao deca, dvoje ljudi na pragu svojih tridesetih. Tolike zajedničke godine su bile iza njih, a danas nisu znali šta jedno drugom da kažu. Znali su samo da se vole. I da ih nešto tišti i boli.

Pravili su zidove oko sebe i zatvarali se. U nekom drugom vremenu ona bi mu rekla da je boli duša, a on bi joj rekao “izvini, neću više tako da govorim”. Danas su ćutali i sve su im te reči zastale u grlu. Pokušavali su da ozdrave gledajući jedno drugo – to im je toliko puta do sada uspevalo. Odmarali bi oči i osećali kako se baš svaki mišić vraća u svoje ležište, a udah lagano puni pluća i mirno, bez buke i bez ikakvog šuma, izlazi napolje.

Činilo im se da je prošla večnost dok su tako sedeli, da je došao drugi vek, možda čak i milenijum, ali im je sat govorio nešto što baš i nisu želeli da prihvate, a to je da vreme leti samo kada ste srećni, a vuče se sporo kao pokvarena lokomotiva kada vas nešto muči i boli, a vi samo želite da ti sati prođu što pre i da bol prestane.

Ona se sve brže umarala od neprestanih pokušaja da dopre do njega, ali je ta crazy little thing called love” vukla još jače napred baš onda kada bi bila na ivici snage i nije joj dozvoljavala da odustane. Urezivala se u njeno lice i ostavljala tragove koje je svakog jutra mogla jasno da vidi u ogledalu.

A on. . .on se spoticao, pokušavao da ostane na nogama, i u toj borbi da se sam ne slomi, nehotice i nesvesno, lomio je nju na deliće, pa je ponovo sastavljao. Samo što su sada delići počeli da mu nedostaju: falio je osmeh, falile su napućene usne za poljubac, falilo je neko njihovo drugačije vreme.

Nije znao gde se sakrio taj vragolan od osmeha u kom je uživao, niti kako se ona beše pući kad je tobože ljuta, a zapravo ga opominje da je već ravno sedam sekundi nije poljubio. Ali je znao da on sve to ne prestaje da želi i da mu sve to nedostaje. I bio je rešen da sve to nekako vrati – da vrati i njoj i sebi.

Zadenuo joj je kosu iza uha i šapnuo joj da je voli, bradu smestio na njeno rame, a obraz prislonio uz njen. Ruke je stavio na njen dlan skupljen u malu pesnicu na grudima. Osetila je njegove suze na svom licu i znala je da je će ozdraviti.

I da je ispod pogužvane majice, tu u grudima, duša više neće boleti.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.