Nasmejala sam se i izdahnula. Umesto da budem tu gde jesam, bila sam daleko, izvan svega toga. Čujem ja, ali me ne dotiče. Ne osećam više ništa, samo mi je mučno što trošiš i moje i svoje vreme uzalud. Iz pristojnosti sedim tu i slušam te, ali ne vidim svrhu. Nikada se mi nećemo razumeti, probala sam, nije da nisam. Možda si i ti, ali očigledno nije ni bilo suđeno, neke se kockice nisu poklopile.

Misliš pobedio si u ovoj igri mačke i miša. Ja ćutim, a ti ne prestaješ da govoriš sve ono što bi trebalo da me povredi, da me slomi i uvredi. Bilo je trenutaka kada ti je to super prolazilo, kada se na mene lepila svaka tvoja reč, pa sam je kasnije vukla i provlačila kroz svaki trenutak i njome brisala svaki osećaj sreće. Ali, šta ćemo sada kada više meni to ništa ne znači. Znaš, ako si hteo da tvoje reči vrede, nisi ih smeo tako uzalud trošiti i prosipati. Jednom sam i ja morala shvatiti da sve to nema smisla. Pokušavala sam promeniti sebe sve dok mi se na kraju, i pored sve te zbunjenosti, nije ukazalo da mogu ja da budem najbolja, ali tebi to nikada neće biti dovoljno dobro.

Vidim u tvom pogledu da ti baš i ne prija moje ćutanje. Pokušavaš da od mene izvučeš bar jedan razlog zbog koga ćeš moći da nastaviš da prosipaš svoje mudrosti, ali iako se trudiš da neprimetno to provučeš, vidim da te vređa to što ti ne pružam priliku da sebi olakšaš. Voleo bi ti da ja još jednom uletim u taj vrtlog, da se upletem i omogućim ti da nastaviš. Toliko je očigledno da ti je to potrebno, da mi je besmisleno da ti to pružim.

Ne ćutim ja iz inata, iako je to nešto što me, sasvim sigurno, pokreće. Radim to, jer ne vidim da vredi da dajem sebe uzalud.

Dok mi postavljaš bezbroj pitanja, udaraš tamo gde bi trebalo da zaboli, ja samo razmišljam koliko bi tebi prijalo da obaviš jedan razgovor sam sa sobom. Očigledno je da to dugo nisi uradio. Možda se bojiš onoga što bi mogao čuti, možda nemaš tu svest da bi, verovatno, bilo lakše shvatiti druge ako uspeš da shvatiš sebe, ne znam. Nije mi iskreno ni bitno.

Kažeš da sam gorda, da sam hladna, da sam te svojom nezainteresovanošću povredila. Jesam, znam, ali isto tako znam i da drugo ništa ne bi došlo do tebe. Nisi ti povređen, ti si besan što ti ja ne dozvoljavam da me slomiš.

Možda si i uspeo da me dotakneš, ali neću ti pružiti to zadovoljstvo da to znaš. Reči znaju da zabole, ali ne isto kao i ćutanje.

Znaš, sve do sada nisam uspela da te lepo osmotrim, vidim kako ti se žile naprežu dok lupkaš prstima po stolu. Glas ti je smiren, gotovo strašan, ali ti… Ti si tako bezazlen, toliko običan, prosto na trenutke smešan. Toliki napor da od sebe praviš ono što nisi, da sebi daš na značaju, učinio je da i ono što vredi nestane.

Polako ustajem i odlazim u tišini. Ne pomeraš se, ostaješ zbunjen i sam. Pitam se šta ti sada ostaje, hladni zidovi od kojih će se obijati tvoje prazne priče, praznina. Pitam se jesi li konačno dobio ono što si želeo ili bi sada vratio vreme unazad.

Kako god, nije ni bitno. Već sam otišla.


Piše: Svetlana Antić


Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.