Da li bismo ostali isti?

Da li bismo ostali isti kao onda
kad si me držao u naručju na jednom malom trgu
dok čekamo da crveno svetlo ode sa semafora,
a onda me ljubio u svojoj momačkoj sobi
dok se crvena haljina Skye Edwards talasala kao more…?

Da li bismo ostali isti kao tada
kad su nam bore bile samo od smeha
a pege samo od sunca,
kad ti na rukama nisam bila teška,
kad mi na rečima nisi bio stran…?

Da li bismo ostali isti,
ili bi nas smrvili
neplaćeni računi za struju
i tvoja nikad zadovoljna majka,
da li bismo ostali isti,
ili bi nas ubile
sve one sitnice što više ne mogu da stanu
pod zajednički tepih u dnevnoj sobi…?

Reci, reci da ne bismo,
da bi nas stigao umor
od minuta i dana i godina,
od prećutanih reči,
od dece koja plaču,
od svega,
da bismo zaboravili kako se smeje
i kako se ljubi na klupama u parku
i pleše na ulici
uz muziku tuđeg maturskog plesa,
u toploj noći slatko ukradenu.

Reci, i veruj da je tako.
Jer, ako nije,
onda je previše toga
previše velika šteta.


Izvor fotografije: pixabay.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.