Da li da te volim

Ja nisam nikad skontala da li smijem da te volim ili ne.

Niti, da li bi htio jednog dana ti da voliš mene.

Kada god sad sjela da razgovaram sa sobom i odlučila da to baš nije pametno, došao si.

Sa svojim zagrljajima, osmijesima, dugim pričama i još dužim šutnjama.

Kada god sam sebi rekla: „Možda ipak treba da se usudiš da ga voliš. On je baš nekako sav da se voli. Iako, malo i možda, na neki čudan i oprezan način, ali trebala bi da počneš da ga voliš…“

Nestao si. U svojim nekim putovanjima, lutanjima, odlascima iz kvarta mog života.

Tako sam nekako ostajala da dumam glavom o tome šta je pametno da se radi, da čekam da kiša počne da dobuje po prozorskom staklu jer te ona uvijek vrati i možda ako zvirnem koji put više kroz prozor uspijem da te vidim kako se vraćaš u ovaj naš kvart. Možda uspijem da se skrijem iza oblaka pare iz šolje kafe, pa ako baciš pogleda na moj prozor, nećeš vidjeti na mom licu šta mislim o tvom povratku.

Jer ni sama nisam znala šta mislim, šta treba da mislim niti sve ostale zavrzlame koje se dešavaju kada gledam u tebe.

I tako sam ostala na ovom pragu da stojim. Ni tamo ni ovamo. Ako je ta ljubav koja je trebala da se desi neka soba, ja evo još blenem ispred vrata.

I neću da napišem da se desila neka ljubav dok sam se ja mislila da li treba ili ne treba da se desi. Ne! To je baš neki klasik. To baš i nije neki fazon da ti se desi.

Desilo se tri hiljade četristo trideset i dva pokušaja da te pitam bi li me htio voljeti pa da i ja odapnem s tim, napokon. Od toga je bilo nekih petsto sedamdeset i četiri živčana sloma u mojoj glavi dok sam ti pričala neke druge gluposti, jer je previše opasno da te pitam za ljubav.

Ostali pokušaji su se utopili u tvojim zagrljajima gdje smo odlazili i dolazili jedno drugom.

Eto. Tako.

Kada Helena na Kefalici kaže da prosto ne zna kako se ljubav dešava, pomislim da kada narasteš veliki znaš kako se ne dešava.


Autor: zelenislon