Ja nisam nikad skontala da li smijem da te volim ili ne.

Niti, da li bi htio jednog dana ti da voliš mene.

Kada god sad sjela da razgovaram sa sobom i odlučila da to baš nije pametno, došao si.

Sa svojim zagrljajima, osmijesima, dugim pričama i još dužim šutnjama.

Kada god sam sebi rekla: „Možda ipak treba da se usudiš da ga voliš. On je baš nekako sav da se voli. Iako, malo i možda, na neki čudan i oprezan način, ali trebala bi da počneš da ga voliš…“

Nestao si. U svojim nekim putovanjima, lutanjima, odlascima iz kvarta mog života.

Tako sam nekako ostajala da dumam glavom o tome šta je pametno da se radi, da čekam da kiša počne da dobuje po prozorskom staklu jer te ona uvijek vrati i možda ako zvirnem koji put više kroz prozor uspijem da te vidim kako se vraćaš u ovaj naš kvart. Možda uspijem da se skrijem iza oblaka pare iz šolje kafe, pa ako baciš pogleda na moj prozor, nećeš vidjeti na mom licu šta mislim o tvom povratku.

Jer ni sama nisam znala šta mislim, šta treba da mislim niti sve ostale zavrzlame koje se dešavaju kada gledam u tebe.

I tako sam ostala na ovom pragu da stojim. Ni tamo ni ovamo. Ako je ta ljubav koja je trebala da se desi neka soba, ja evo još blenem ispred vrata.

I neću da napišem da se desila neka ljubav dok sam se ja mislila da li treba ili ne treba da se desi. Ne! To je baš neki klasik. To baš i nije neki fazon da ti se desi.

Desilo se tri hiljade četristo trideset i dva pokušaja da te pitam bi li me htio voljeti pa da i ja odapnem s tim, napokon. Od toga je bilo nekih petsto sedamdeset i četiri živčana sloma u mojoj glavi dok sam ti pričala neke druge gluposti, jer je previše opasno da te pitam za ljubav.

Ostali pokušaji su se utopili u tvojim zagrljajima gdje smo odlazili i dolazili jedno drugom.

Eto. Tako.

Kada Helena na Kefalici kaže da prosto ne zna kako se ljubav dešava, pomislim da kada narasteš veliki znaš kako se ne dešava.


Piše: zelenislon ◊ Izvor fotografije: weheartit.com