Bio je to jedan tipičan jesenji dan,  savršen za izležavanje. Kiša je padala bez prestanka,  a ja sam imala želju samo da se pomeram od kreveta do frižidera, da knjiga bude najteža stvar koju ću podići, a programi na TV-u jedino podložno promeni. Skuvala sam čaj, umotala se i počela da čitam. Nisam stigla ni do kraja prve stranice, zazvonio mi je telefon: „Spremaj se, čekam te na našem mestu za pola sata.”

Rasprave nije bilo. Morala sam, sa velikim negodovanjem, podići se, spremiti i otići da još jednom prođemo sve ispočetka. E, sad – ne bih ja nikada negodovala zbog toga što ostavljam ovo savršenstvo, što moram da menjam svoje planove ili iz bilo kog drugog razloga, zbog nekoga do koga mi je stalo, a do nje jeste, i ne bih da znam da ima smisla. Negodovala sam jer znala o čemu se radi. Nije mi bilo pravo što ću opet morati da slušam nešto, što mi nikada neće imati smisla, ili ćutim zbog iste stvari i trudim  se da ne budem previše iskrena, jer znam koliko to može da boli.

Već je bila tu kada sam došla, još sa ulaza videla sam da su opet oni trenuci kada bi nešto htela, razmišlja o tome, ali naravno ništa se neće desiti. Vodiće se isti razgovor u kome će se žaliti na ono što se po ko zna koji put dešava i opet će sama izmišljati razloge i opravdanja, a ja ću, u zavisnosti od toga koliko me konkretna situacija isprovocira,  ili pokušavati da je diplomatski razuverim ili ću samo ćutati i je pustiti da završi razgovor sama sa sobom, popiti svoju kafu i nadati se da će se sve vratiti na staro.

Tek kada sam došla do nje, videla sam koliko je zaista uznemirena. Iako je pokušavala da prikrije, zbog mene ili ljudi oko nas, videla sam da joj celo telo drhti. Pogubljeno me je pogledala, pozdravljajući me ovlaš kao da smo se slučajno srele. Pitala sam je šta se dešava, pokušavajući da je uvedem u priču što je pre moguće.

„Nije više ni bitno. Znam da sam te udavila ovom pričom, neću ništa reći, samo ne želim da budem sama. Možemo da pričamo o čemu god želiš. Hajde, počni ti. Kako si, šta se dešava kod tebe?“

Samo sam se najsmejala na to. Uspela je da me isprovocira. Sada je došla do tog nivoa da je svesna da se sve ponavlja, ali smatra da ne može da promeni. Progovorila sam odmah, jer te neobavezne razgovore nisam mogla, a ni htela da vodim, znajući da nismo zbog toga ovde.

„Zašto mu ne kažeš sve što misliš? Zar nije tako najbolje? Imam utisak da stalno vodiš jednu istu borbu, ali u sebi, zato što, ne znam iz kog razloga, prećutkuješ stvari koje te najviše bole.“

Pogledala me je zbunjeno, kao da sam lupila najveću glupost. Moram priznati, u trenutku je uspela i da me postidi.

„Misliš da se ja toga nisam setila? Baš si pametnica.“ Okrenula je glavu u stranu i zaćutala.

Ćutale smo obe par minuta, ja trudeći se da prevaziđem ove reči i da se ne uvredim. Iznervirala me je u sekundi.

„Izvini, nisam tako mislila. Znam da je to ispravno, ali kako da mu bilo šta kažem. Znaš kakav je, lako se uvredi. Misli da ga ne volim, da mu prebacujem  i da hoću da ga promenim.“

„Pa, šta! Tako i jeste, osim dela oko nevoljenja. Hoćeš da ga promeniš, hoćeš da shvati da su stvari koje radi pogrešne. Zar nije to poenta?“ Postavila sam sebi logično pitanje, ono što sam i mislila da je srž samog problema.

„Bojim se šta se može desiti ako mu kažem otvoreno sve.“

Zabezeknula sam se. Pa, šta je to toliko strašno što se može desiti ako kažeš nekome šta ti smeta, šta je u stvari gore od toga da trpiš stvari koje te stalno povređuju samo da nekoga ne bi uvredila?“

„Bojim se da će me ostaviti.“

Taj odgovor nisam ni najmanje očekivala, ali mi je pomogao da shvatim o čemu se ovde zapravo radi.

„Zar misliš da će te, ako te zaista voli, ostaviti zbog toga? Ne možeš menjati sebe do te mere, da se podrediš bilo kome samo da bi te voleo i ostao pored tebe. Ako je njemu zaista toliko lako da te ostavi, znači da će se to svakako desiti u nekom trenutku, prvi put kada budeš rekla ne, a to će se pre ili kasnije dogoditi.“

Pogledala me je uplašeno. Imala sam utisak da se već pokajala što me je pozvala. Nije mi bilo bitno da li se uvredila ili da li sam uspela da pogoršam situaciju.

„Znaš, problem je u tome što ne znam kako bih preživela da me ostavi. Šta ću onda sama, kako ću. Nije to tako lako. “

Izletelo je iz mene nešto, što nikako nisam očekivala.

„Počinjem da mislim da se ti ne bojiš toga što će te ON ostaviti, sve sam više ubeđena da to ima više veze sa tobom nego sa njim. Ti se, ženo moja draga, najviše plašiš da ostaneš sama. Misliš da će svet stati onoga trenutka kada ne budeš imala kome da poželiš dobro jutro ili laku noć. Tebe opterećuje činjenica da ćeš biti devojka u kasnim dvadesetim koju će ljudi tužno gledati zato što je sama.“

Sada sam već pobesnela. Izluđivala me je činjenica da ona razmišlja na taj način, ona koju sam smatrala zrelom i pametnom osobom, za koju sam verovala da u sebi nema taj stepen primitivizma. Sada sam ja počela da se pitam da li, bez obzira koliko sve mi smatrale takvo razmišljanje pogrešnim, ipak u jednom trenutku pokleknemo i utonemo u  sterotipe. Da li su protivljenja takvom načinu razmišljanja, samo maska emancipovane žene da deluje da je jaka.

Šta se dešava kada dođemo u te neke godine, i sve i svako počinje da nas opominje da biloški sat otkucava, kada razmišljamo o tome da muškarci počinju da jure za mlađim od nas? Da li počinjemo da zaboravljamo sve ono za šta smo se zalagale i predstavljale kao jedino ispravno. Nije mi lako da prihvatim da još uvek podležemo pritisku sredine, a da se o tome otvoreno priča da je pogrešno. Da li smo onda licemerne? Da li se pretvaramo da smo jače nego što zaista jesmo?

Ćutala je na te moje reči, a ja nisam želela da nastavim razgovor, jednostavno nisam mogla. Želela sam da verujem da sam pogrešila, da to nije moguće. Možda je sebično, ali želim da verujem da je takva zato što ga previše voli, a ne zato  što se boji da bude sama. Znala sam da ako poverujem da ona tako razmišlja, onda je ovo i dalje onaj isti svet, samo zamaskiran praznim pričama koje ne služe tome da više cenimo sebe, nego da se opravdamo.


Izvor fotografije: www.npr.org

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.