A da mi dođeš?

Mili,
hoćeš li da ponovo gledamo ušće Save u Dunav, kao onog martovskog dana kada si stajao pored mene i pričao kako je dan lep?
Da mi dođeš na vrata i doneseš cvet?
Hoćeš li da mi prebaciš ruku preko ramena jer mi je dlan ponovo pun i prepun šljokica?
Da me učiš na kojoj visini lete avioni i koliko brzo?
Hoćeš li da ja tebe učim o rečima i poeziji?
Da me ponovo zadirkuješ što toliko volim slatkiše, a da ja tebe prekorevam da nisi ništa bolji?
Da se k'o fol otimamo oko čokolade, a zapravo je podelimo na ravne časti?
Hoćeš li da me gledaš kako igram i da mi kažeš da pustim kosu jer ti tako više voliš?
Da opet žurim da svojim malim stopalima stignem tvoje krupne korake, i da te to još nekih milion puta nasmeje?
Da ti kažem da čutiš dok te žvrljam i da te teram od laptopa da ne pročitaš sebe pre nego što te dovršim? Da opet budeš moje malo umetničko delo?
Hoćeš li da mi kažeš da sam tvoj devojčurak, a ja tebi da si moje čudo?
Da ponovo snimamo naše filmove, da ih snimamo do u nedogled i napravimo najveću moguću kolekciju na svetu?
Znam, reći ćeš da sve to ne treba ni da te pitam, i znam da se sada smeješ tim svojim očima najčudnije boje na svetu: plave sa malo zelenog u sebi.
I znam, reći češ da ti sve to hoćeš, i još mnogo, mnogo toga što ja možda ni ne slutim.

Zato te pitam i ovo, mili –
A da mi dođeš?


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.