Devojčica u plavoj haljini

Bilo je sparno letnje podne kada sam je prvi put ugledala.

Sedela sam za svojim radnim stolom i već peti dan uporno i isto toliko bezuspešno pokušavala da spremim prijemni ispit za ekonomski fakultet. Iskreno, nikada nisam bila neki veliki ljubitelj matematike, niti sam sebe zamišljala kako, zavaljena u kožnu fotelju, sedim u nekoj zagušljivoj kancelariji i overavam ljudima račune. Samo što sve to i nije bilo od velikog značaja, s obzirom na to da je moj otac do pre nekoliko meseci bio direktor, a trenutno njegov zamenik u najvećoj banci našeg grada. Moja majka, logično, vredno i naporno radi u istoj banci otkako znam za sebe. Ima li potrebe da pominjem da oni, naravno, već godinama radosno iščekuju trenutak kada će njihovo najstarije dete, njihov ponos i dika, najzad krenuti njihovim stopama? Mislim da nema, ali eto, pomenula sam. Još da kažem da su moji roditelji povrh svega i prilično strogi i zahtevni i izuzetno vole da sve bude po njihovom, pa da kompletiram sliku o svom životu. „Nema izlazaka dok ne naučiš lekcije, mlada damo“, bila je njihova najdraža rečenica. Kao da sve to nije bilo dovoljno, Marko, moj drug iz detinjstva, živeo je u stanu iznad mog. Družili smo se od malih nogu i znali smo sve jedno o drugom, s tom razlikom što on nije znao da sam već nekoliko meseci beznadežno zaljubljena u njega. Ne znam ni sama kada sam se tačno razbolela od te neizlečive bolesti, ali mislim da je to bilo kada je ove zime, nakon nekoliko meseci tokom kojih je bio odsutan, došao na raspust sa svog fakulteta kilometrima udaljenog od grada u kome smo zajedno odrasli. Tada sam ga, kako vole da kažu pisci sladunjavih ljubavnih romana, pogledala drugim očima. Eto, i tog prepodneva sam umesto brojeva u kvadratićima svoje sveske za matiš videla njegov lik, a on o tome nije imao pojma. Naravno, mogla sam da mu saspem istinu u oči, ali mogla sam isto tako da uništim dugogodišnje prijateljstvo i uz to se još gadno izblamiram. A ja jednostavno nisam bila čovek od rizika.

Iz petnih žila trudila sam se da izguram Marka iz svojih beleški i shvatim smisao kvadratnih jednačina sa dve nepoznate, kada sam, sasvim slučajno, provirila kroz prozor svoje drage višespratnice, sa pogledom na dvorište osnovne škole. I onda sam je ugledala. Sedela je sasvim sama na klupici ispod prastare vrbe, koja je bila toliko stara i divna da ljudi koji su betonirali dvorište nisu imali srca da je poseku, pa su je ostavili da pravi hladovinu deci umornoj od jurcanja. Sećam se kada su sagradili mali parkić ispod nje, sa česmom i nekoliko klupica. Na jednoj od njih sada je sedela ona, devojčica od najviše devet godina, smeđe kose, sa neposlušnim pramenom koji je stalno nameštala jer joj je ispadao iz vezanog repa, u nežnoj plavoj haljinici i belim sandalama. Na kolenima joj je ležao blok za skiciranje, a ona je, zaklonjena od vrućine u ogromnoj senci vrbe, nešto zaneseno crtala. „Slatka je“, bilo je prvo što sam pomislila. Drugo je bilo – „i nema baš mnogo prijatelja“. Deca su razdragano jurcala dvorištem, smejala se i igrala svoje dečje igre, ali njoj niko nije prilazio, kao da je bila okružena nekom nevidljivom ogradom. Posmatranje devojčice sa blokom za skiciranje potpuno mi je odvuklo ionako rasejane misli na drugu stranu. Ličila mi je na nekoga, ali nikako da se setim na koga…

„Jesmo li te ostavili ovde da učiš ili da zevaš kroz prozor? Evo ti tvoje omiljene palačinke za ručak, i nemoj da te još jednom uhvatim kako gubiš vreme!“

„Da, mama, nema problema…“, smoreno sam odgovorila dok je moja majka ostavljala tanjir palačinki na moj radni sto, uz blago prekoran majčinski pogled.

Slistila sam sve do poslednjeg zalogaja i nastavila da buljim u zadatke, s vremena na vreme bacajući pogled na klinku u školskom dvorištu. Bila je tamo, na istom mestu, žvrljajući nešto samo njoj znano. I onog trenutka kada je ivica senke koja se polako povlačila dodirnula njene nožne prste i sunce najavilo da će ih uskoro obasjati, devojčica je jednostavno prekinula sa crtanjem, uredno spakovala svoj blokčić i ustala, kao da je čekala neki znak. Izašla je kroz kapiju školskog dvorišta i izgubila se među ljudima na ulici. Bilo je to samo najobičnije derle i nije mi bilo jasno zašto sam uopšte obratila pažnju na nju. Verovatno zato što mi je sve bilo zanimljivije od onoga što sam zaista morala da radim. A možda i zbog toga što sam i sama volela da crtam još odmalena. Neću da se hvalim, ali dobro mi ide! I nekako opušta. Kao mala sanjala sam da ću, kad odrastem, postati poznata umetnica. Tada sam vodenim bojama slikala portrete svojih lutki i organizovala izložbe u svojoj sobi. Čak sam i sada, u pauzama između zadataka, ponekad cepala prazne listove iz sveske i stvarala maštovite crteže. Slikala sam predele iz prirode, stvorenja iz moje mašte, sebe i Marka kako zagrljeni stojimo na obali reke. To me je smirivalo i davalo mi bar malo snage da se ponovo bacim na učenje – ako se moje bezvoljno prelistavanje knjige uopšte može tako nazvati. Naravno, mogla sam da batalim ekonomiju i upišem likovnu akademiju. Ali znala sam da mi roditelji to nikada ne bi dozvolili, jer je sve osim finansija za njih bilo čisto gubljenje vremena. Mogla sam i da stanem pred njih i suprotstavim im se, ali niti sam imala hrabrosti za to, niti sam verovala da ću iz te bitke izaći kao pobednik. Pre bih dobila nedelju dana kazne zbog svojih gluposti. Kada je planiranje budućnosti bilo u pitanju, sa mojim roditeljima jednostavno nije bilo šale. Iz gomilice listova izvukla sam jedan crtež na kome smo Marko i ja stajali na vrhu planine, a oko nas su lebdeli oblaci. Selotejpom sam ga zalepila za prozorsko staklo. „Možda mi pošalje bar malo pozitivne energije…“

Sutradan, devojčica u plavoj haljini ponovo je bila na svom mestu, isto onako usamljena, i ponovo je crtala. Ovog puta setila sam se na koga me podsećala – na mene samu kada sam bila njenih godina. I ja sam nosila istu dugu smeđu kosu vezanu u konjski rep i obožavala sam plavu boju. Samo što takvu haljinicu nikad nisam dobila, jer je moja mama smatrala da je plavo za dečake i da mi ne pristaje. Bila mi je istovremeno divna i žalosna ta mala usamljena curica, koju sam već drugi put gledala sa prozora svoje sobe. Želela sam da siđem dole i da sednem pored nje, da je pitam šta to crta, kako se zove, da joj odnesem čokoladu sa lešnicima. Ali nisam smela nigde dok ne završim zadatke predviđene za danas. U međuvremenu, ona je napustila svoju klupu čim je sunce počelo da je osvetljava, a ja sam se nevoljno vratila učenju.

Kada se pojavila i po treći put, već je počela da me kopka moja neuništiva radoznalost. Čeznula sam da saznam ko je ona, zašto je uvek sama i zašto joj druga deca ne prilaze. I zašto pobogu svaki dan vuče sa sobom taj blok? I zar ne bi trebalo da bude na časovima, a ne u dvorištu? Ipak, uspela sam nekako da pozovem u pomoć svoj zdrav razum, koji me ubedio da to uopšte nije moja stvar i da pod hitno treba da se okanem traćenja vremena na nepoznatu devojčicu. To sam i učinila. Trebalo mi je dosta volje i napora, ali prestala sam da obraćam pažnju na malu čudakinju i vreme sam provodila družeći se sa digitronom, lenjirom i šestarom, povremeno crtajući nešto, onako za svoju dušu. Pa ipak, to što više nisam razmišljala o njoj nije učinilo da ona prestane da dolazi. Naprotiv, bila je tamo svakog dana, videla bih je uvek kada bih na trenutak podigla glavu sa knjige. Ali, uspevala sam da ne mislim na nju. I možda bih je za neko vreme potpuno zaboravila, da jednog dana, dok sam na prozor lepila još jedan svoj crtež, nisam primetila nešto novo u njenom položaju. Sada je sedela tako da je bila okrenuta prema mojoj zgradi. Tačnije, prema mom prozoru. Držala je u jednoj ruci svoj verni blok, dok je drugom, pošto bi prethodno dobro osmotrila svoj model, vredno skicirala. Nisam mogla da budem sigurna da crta baš moj prozor, ipak nisam imala toliko sjajan vid. Zato sam, što sam brže mogla, dohvatila dvogled koji mi je uredno stajao na polici za knjige i kroz otvoreno prozorsko krilo uperila ga pravo u klinku na klupici. Iz zastrašujuće blizine srela sam se sa njenim očima, i to toliko naglo i neočekivano da sam na trenutak mahinalno sklonila dvogled sa očiju. Zurila je pravo u mene, a oči su joj bile krupne i plave, baš kao i moje na slikama iz osnovne škole. Ta mala je neverovatno ličila na mene od pre desetak godina i to nikako nisam mogla sebi da objasnim. Ponovo sam dohvatila dvogled i ovog puta zadržala pogled znatno duže. Bilo je kao da gledam svoju fotografiju iz starih albuma, samo živu i uvećanu. I kao da to nije bilo dovoljno, devojčica mi se smešila. U suštini, ništa neobično, dete koje se prostodušno i bez zadnjih namera osmehuje starijoj osobi na prozoru susedne zgrade. Ali mene je taj osmeh potpuno porazio. I dok mi je srce udaralo kao ludo, dohvatila je svoj blok i okrenula ga ka meni. Fokusirala sam svoju napravu na crtež i na njemu prepoznala – sebe. Devojčica je napravila fenomenalnu kopiju mog današnjeg lika, kako stoji na svom prozoru i lepi na njega svoje crteže. Nije mi bilo jasno kako je moguće da tako malo dete bude tako talentovano, a još manje kako je uspela da me nacrta tako ubedljivo, kada je moj lik jedva i mogla da vidi sa te udaljenosti golim okom, i to samo na nekoliko minuta, dok sam kroz otvoren prozor udisala svež vazduh. Htela sam da se sjurim stepenicama pravo u to dvorište i da saznam sve o njoj. Ali nisam uspela jer je, dok sam stigla do ulaznih vrata zgrade, ona već bila nestala. Nije bilo plave haljinice ni bloka za skiciranje, samo prazna klupica sa koje se senka već napola povukla.

Prva misao sa kojom sam se narednog jutra probudila bila je da siđem u dvorište osnovne škole, uhvatim misterioznu devojčicu za obe ruke, prodrmam je i pitam „Ko si ti i šta hoćeš od mene?“, kao što to rade junaci u filmovima kada im u život uđu tajanstveni likovi. Bilo je vrlo rano i ona još uvek nije bila na svom uobičajenom mestu, ali bila sam čvrsto rešena da sednem na njenu klupu i čekam je strpljivo, koliko god to bude bilo potrebno. Ono što sam primetila tek kada sam, posle ko zna koliko godina, sela na drvenu klupicu išaranu potpisima osnovaca, bilo je da vrba na mene ne baca nikakvu senku. Zapravo, ne samo da nije bilo senke – nije bilo ni sunca. Prijatan povetarac njihao je lišće iznad moje glave, a kada sam bacila pogled ka nebu, videla sam da je prekriveno bledosivim oblacima. Činilo se da će uskoro kiša. Ne znam ni sama koliko sam vremena provela tamo. Sedela sam i u mislima se vraćala u svoje detinjstvo. Razmišljala sam o svom životu, o svemu što sam nekada želela, o svemu što nisam imala hrabrosti da učinim. O svojim ljubavima, snovima, strahovima. O sebi. Kao da sam zaboravila gde se nalazim i zašto sam tu uopšte i došla. Kao da je svet oko mene nestao, i ja sam bila jedino biće u praznom univerzumu, dok su mi se pred očima na najčarobnije načine preplitale prošlost, sadašnjost i budućnost. Trgla sam se tek kada mi je nožni članak okrznula zalutala lopta nekog balavca, možda budućeg slavnog fudbalera. Dečak je prišao na nekoliko koraka od mene i molećivo me pogledao. Dohvatila sam loptu i bacila mu je.

„Hej, dečko, priđi da te nešto pitam!“ Začula sam svoj glas nakon više sati ćutanja i razmišljanja, i zazvučao mi je prilično strano. Momčić je bojažljivo prišao, držeći svoju loptu čvrsto pod miškom, valjda iz straha da mu je ne oduzmem. „Reci mi, ko je ona devojčica što stalno dolazi u dvorište, sedi na ovoj klupi i crta? Sigurno je poznaješ, istih ste godina… Uvek nosi plavu haljinu i ima vezanu kosu, smeđu i jako dugu, video si je, je l’ da? Znaš li možda zašto je danas nema, da nije bolesna ili tako nešto?“, pitala sam najljubaznije što sam umela.

„Ne znam, teto, mora da ste se zabunili, ja i moji drugari svaki dan igramo fudbal u dvorištu, ali nikad nisam video tu devojčicu… Imam puno drugarica, ali nijedna ne izgleda tako… kako ste mi je Vi opisali. A niko od nas i ne sedi na toj klupici, učiteljica nam brani da sedimo tu u senci posle igre, znate, da se ne prehladimo…“

Zahvalila sam se dečaku i dala mu bombonu koju sam pronašla u džepu. Ne znam zašto, ali činilo mi se da ću dobiti baš takav odgovor. Ustala sam sa klupe i udahnula duboko. Odozgo, sa nebeskih visina, počele su da pristižu prve kapljice, i sitna letnja kiša brzo je oterala razigranu decu natrag u učionice. I dalje dišući punim plućima, zatvorila sam oči i raširila ruke niz koje su se slivale kišne kapi i prijatno mi golicale kožu. Stajala sam sama na kiši i udisala vazduh svog novog života, sladunjav i svež, koji mi je punio grudi novim žarom. Kada sam ponovo progledala, prvo što sam videla bili su crteži na mom prozoru, koji su sa te razdaljine izgledali kao obični listovi bele hartije. Podigavši pogled na sprat iznad mog, ugledala sam Marka kako pomaže svojoj majci da sklone već pokisao veš sa terase. Opazio me je i mahnuo mi slobodnom rukom. Nasmešila sam se i, mada nisam mogla da vidim svoj osmeh, znala sam da je isti kao onaj kojim mi se juče osmehnula devojčica u plavoj haljini. Žurnim koracima uputila sam se ka svojoj zgradi. Bilo je toliko toga što је trebalо da uradim.


Izvor fotografije: pexels.com


 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.