Disciplinovana distanca

– A što to sebi radiš?
– Ne razumem, na šta misliš?
– Na to što ideš kod njega, puštaš da ti priđe blizu, stvaraš neku lažnu prisnost…čemu?
– Nije to lažna prisnost, mi smo…
– Vi ste ili par ili je to lažna prisnost, sredine nema. To vaše je, što reče jedan dečkić, pogrešna slika odnosa.
– Uh, kad tako kažeš…da, onda je to lažna prisnost.
– A što ti malo sebe ne zauzdaš?
– Kako to misliš? – njen pogled iza naočara bio je ravan dečijem kada mama kaže da se slatkiši ne jedu sada, nego posle ručka.
– Ako se već pitaš čemu sve to, nemoj to ni da radiš.
– Kako?

Ispričala joj je svoju priču o jutru provedenom na jednom od brda Beograda. Tada je naučila kada zna dokle može da ide i gde je granica. Gde i kako završava ta bliskost i počinje distanca.

Nije mogla da joj priča o magičnoj noći provedenoj sa njim, jer je nije ni bilo. Prespavali su jedno pored drugog, uz njegovo blago hrkanje i njeno vrpoljenje, psovanje alarma ujutru i tu i tamo još nekog ostatka prisnog odnosa dvoje ljudi u vidu fraza “šta ćeš za doručak” i “jesam li hrkao”.

Njemu je još uvek bila blaga neverica to njeno “ne” prethodne noći, i bio je nekako ubeđen da će je opet sresti. Dok je ona delovala iznenađujuće mirno i tiho, kakva inače nije bila. Pustio je muziku i otišao u kuhinju. Nasmejala se kada je čula pesmu – sinoć mu je pričala o njoj. Ustala je konačno iz kreveta.

– Šetkaš se u pidžami? Ništa farmerice?
– Rano je, a one me stežu, volim da mi jutro bude komotno.

Odšetala je do prozora i posmatrala ruže koje su rasle tu ispod. Sunce je izašlo, bilo je neko lepo vreme, ne seća se više koji je to mesec u godini bio. Poznata lica sa fotografije koja je stajala na polici su je posmatrala i kao da su se rugala. Nije je bilo mnogo briga za to, ali im je ipak uzvratila istom merom – isplazila se u njihovom pravcu.

Krajičkom oka spazila ga je kako sprema doručak u kuhinji leđima okrenut njoj. Ona se vratila gledanju kroz prozor, leđima okrenuta njemu. Mogla je bez problema da pređe tu razdaljinu i zagrli ga oko struka, na šta bi se on kroz izgovor spremanja doručka izmigoljio. Mogla je da ga poljubi u rame, na šta bi se izmakao kao da se opekao. Njoj bi možda bilo malo krivo, pa je sve to precrtala u glavi. Jer čemu sve to? Bolje je ovako. Nema laži, nema glupiranja, i što je najvažnije, nema dugoročnog sranja.

– I šta, stajali ste tako leđa u leđa i kulirali jedno drugo?
– Aha i kad bolje razmislim, to je najbolji mogući scenario tog jutra od svih koji su mogli da se dogode.
– I to je to, to zauzdavanje?
– Da, to je to. Doručkovali smo kao dva ortaka, poljubac u obraz i ono čuveno “Budi dobra, pa se čujemo”. Ne čujete se nikad, osim ako ti njega ne pozoveš. Skontala sam da je ono kad smo stajali okrenuti na suprotne strane prava slika našeg odnosa. I što da je ja kvarim?

Cigareta u ruci je skoro, pa dogorela. Jako je povukla još jedan dim i nastavila da priča.

– To je ta potrebna distanca u takvim situacijama i sa takvim ljudima. Disciplinovana.

Uvežbanim pokretom ruke ugasila je ostatak cigarete.


Izvor fotografije: pinterest.com