Diskriminacija

Dugo već imam želju i potrebu da izrazim nezadovoljstvo vezano za grupu kojoj pripadam. Kada se spomene diskriminacija prve asocijacije su uglavnom rasna, verska, polna diskriminacija i slične, a ova naša je malo specifičnija i ne znam da li se neko već bavio njome. Radi se o diskriminaciji prema nama mršavima. Da, da, ozbiljna sam. Objasniću vam i razloge zbog kojih mislim da se sa pravom radi o jednoj diskriminaciji.

Evo jedne situacije koja me redovno izluđuje: Živim na osmom spratu i neretko lift ne ume da prepozna moju težinu pa sam prinuđena da idem pešice. Na šta sam se već i navikla i nije mi teško, ali kada ti zbog lifta pobegne autobus, a jako žuriš, onda to ume da pokrene čitav lančani niz baksuzluka…

Svi će olako reći: „Pa ugoj se.“ Kao da je to tako lako! „Jedi.“ Kao da treba ceo dan da sedim i žderem dok se ne onesvestim! A drugo, kolika je verovatnoća da biste debelom sa istom lakoćom rekli: „Pa smršaj.“ Malo manja, verujem. I zašto je uopšte nepristojno reći debelom da je debeo, kada je to već činjenično stanje i nije nikakva ružna reč, već naprotiv običan pridev, i kada već nije nepristojno mršavom reći da je mršav? Možda niste nikada razmišljali o tome, ali ja jesam često, i do sada nisam uspela da dobijem odgovor na to pitanje.

Kada već govorimo o odnosima drugih ljudi prema nama mršavima, tu su i ostala nepristojna pitanja, konstatacije i saveti, tipa: „Jedeš li ti šta?“ „Baš si mršav/a.“ „Kada ćeš da se ugojiš?“ „Kao čačkalica si“ i dr. (A zamislite, zapravo zapitajte se, kako bi izgledalo da debeloj osobi koju vidite prvi put u životu kažete: „Što ne smršaš?“ „Gle kakvo si prasence hehe“ i slično. Ružno zar ne?)

I lekari nas diskriminišu, da, da. Sa kakvom samo hladnoćom upisuju u naše kartone POTHRANJENOST, prosto da se zalediš i zapitaš jesi li ti to upravo došao sa fronta ili si jednostavno samo malo mršaviji u odnosu na propisan indeks težine.

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv debelih. Čak, empatišem sa njima, jer znam da se mnogi od njih mnogo pate pokušavajući da smršaju, isto koliko i mi dok jurimo kilograme. Ali prosto, morala sam da ukažem da, u odnosu na debele, mi mršavci jesmo diskriminisani. Otvorite bilo koji časopis, uključite TV, internet, ma nema šanse da ne naiđete na neki preparat za mršavljenje, vežbe za skidanje stomaka, dijetu 555-tu ili neku novu izmišljotinu koja će vam „sigurno istopiti kilograme“. A šta je sa nama mršavima? Ko još brine o nama? Kažu: „Jedi.“ „Kupi Biomed 6.“ I tu se sva briga o nama završava.

Za kraj, imam i ja nešto da kažem vama, diskriminatorima: Da, imam anoreksiju. I bulimiju. I pantljičaru. I muvu ce-ce. I šta ‘oćete, ako vam je tako lakše, kada već „moramo nešto da imamo“. Ali imam i kućno vaspitanje i indikator pristojnosti pa znam šta je pristojno govoriti a šta baš i nije. Takođe, imam i jednu vrlo retku boljku za naše prostore- Ne guram nos u tuđe živote. A to bi bio i moj savet vama: Manje se bavite drugima, a više sobom. A mi mršavi ćemo se već nekako snaći…sa pantljičarom ili bez nje.

Pasionirani lenjivac istraživačkog duha. Kreativac sa diplomom. Nesuđeni psiholog. Voli pse, knjige, prirodu i intelektualne igrice. Boli je kada se ne čuva umetnost, kultura i planeta.