Divljana

Priznajem – u poslednje vreme pamćenje me sve podlije izdaje. Zaboravljam imena, ne pamtim likove, iz sećanja mi se brišu telefonski brojevi i datumi rođenja. Evo i sada, ne mogu da se setim kako se zove selo o kome želim da vam govorim. Nisam sigurna ni da li je u pitanju selo, ili neki maleni, u dolinu ušuškani grad za koji niko od vas nikada nije čuo. Nazovimo ga jednostavno – naselje. Ali naselje čiji meštani nikada nisu prestali da veruju u moć magije, i u tajanstvene čarobne niti koje od iskona vezuju čoveka i prirodu. A kada se u nešto čvrsto veruje, onda to nešto neminovno mora i da postoji.

Među stanovnicima ovog zabačenog mesta oduvek se šapatom prenosila legenda o starom prokletstvu. Verovalo se da priroda ima moć da čoveku oduzme onoliko koliko je i sam čovek oteo njoj. Sećajući se gomila posečenih stabala, ubijenih životinja i spaljenih šuma, ljudi su, mada su odbijali da to glasno priznaju, potajno strepeli za svoje živote. Ipak, priča za koju niko nije znao kada je nastala i ko je taj ko je prvi ispričao, tvrdila je da se ovako surovo priroda sveti samo jednom u deset generacija. Pripovedalo se o dečaku koji je pre mnogo, mnogo godina rođen sa tankom, mladom korom drveta umesto kože. Kada bi plakao, a plakao je mnogo, iz očiju su mu, umesto suza, tekle sitne kapljice smole. Niko od onih koji su sada živeli u ovom mestu nije bio rođen kada je na svet došla beba neprijatnog izgleda, ali oni koji su o njoj slušali od svojih baka pričali su da dete nije dugo živelo. I eto, ko zna koliko decenija kasnije, priroda je još jednom oglasila svoje nezadovoljstvo. U petočlanoj porodici jednog stolara nakon trojice sinova rodilo se prvo žensko dete. Pomalo zbunjena i kratkovida babica uporno je pokušavala da sa detetove glavice mekim peškirom obriše čudne zelenkaste mrlje. Pogled kroz naočare otkrio je da se mrlje ne mogu skinuti. Tačnije, da to uopšte i nisu bile mrlje. Na zaprepašćenje svih prisutnih, ali i onih ostalih, pored kojih je vest proletela brzo poput sitne, nervozne ose, sa bebine glave su se, umesto nežnih pramenova kose, spuštale tanke vlati sasvim mlade, bledo zelene trave. „Divlje dete!“, preneraženo je vrisnula babica. I nemajući kud osim u pomirenje sa voljom prirode, roditeljima je preostalo samo da se nadaju da će njihova devojčica poživeti duže od nesrećnog dečaka iz priče. Odlučili su da joj nadenu ime Divljana.

I pored strahova porodice da će ga tajanstvene sile brzo uzeti sebi, novorođenče je raslo u zdravu, rumenu devojčicu. Više puta roditelji su pokušali da bar malo prikriju šalu koju im je priredila priroda. Oko Divljanine glave uporno su škljocale makaze, upinjući se da što je moguće više skrate neposlušne zelene vlati. Ali, svaki put kada bi se ponadali da je čudna kosa obuzdana i da se može bezbedno sakriti ispod marame, ona bi postajala još gušća, još snažnija, i rasla bi brže nego što je to moglo uspeti bilo kojoj običnoj kosi. Vremenom, odustalo se i od ove borbe. Sokacima i livadama svakog dana je skakutalo neobično stvorenje u lepršavoj haljinici, sa nestvarno zelenim pramenovima kose koji su bežali iz uredne pletenice, igrajući se sa vetrom. Divljana nije patila zbog svog prokletstva. I kao da se baš iz njega rodila nesvakidašnja bliskost između jedne devojčice i jednog večnog, šarenog sveta. Deca su je, vođena svojim prezirom prema drugačijem i posebnom (a možda, još više, strahom od njega), uglavnom izbegavala. Ali Divljana je imala svoj svet, drugačiji od njihovog. Satima bi šetala pokošenim i zaraslim livadama, dok su se sitni insekti poigravali sa krajevima zelenih vlati što su se prosipale po njenim ramenima. Tiho je razgovarala sa cvećem – neverovatno, ali svaki cvetak imao je neku svoju, posebnu, jedinstvenu životnu ispovest. I svaki od njih ona bi pažljivo saslušala, poverivši mu zauzvrat neku svoju nikad neizrečenu tajnu. A šta je sve čula od brbljivog potoka na kraju šume… Za to bi trebalo započeti jednu potpuno novu priču. Večeri je najradije provodila uz ognjište, pored baka sa naboranim rukama i umornim očima, koje su umele da do kasno u noć govore o nekim nepoznatim, dalekim, bajkovitim svetovima. Uz pucketanje vatre oživljavale su drevne legende, leteli su davno zaboravljeni zmajevi, i hrabri prinčevi oslobađali su začarane princeze iz visokih kula. Najviše je volela priču o mladiću koji je odbio ljubav zle vile, te ga je ona iz osvete pretvorila u drvo. Bacila je na njega kletvu – ponovo će postati ljudsko biće tek onda kada jedna ptica sa drugog kraja sveta doleti na livadu na kojoj je zatočen i svije gnezdo u njegovim granama. I nije to bila bilo koja ptica. Mogla je da ga spasi samo jedna čudna bela ptičica, koja je nekada davno, pre nego što je pretvorena u pticu, bila prelepa princeza. Bajka nije imala srećan kraj – usamljeno drvo na kraju livade još uvek je čekalo da bude oslobođeno. Ogromno korenje tužno je štrčalo iz zemlje, nalik na bezbroj ruku koje se pružaju ka nedolazećem spasenju. Vetar je njihao njegove usamljene grane, među kojima još nijedna ptica nije pronašla utočište. Raslo je jedno takvo drvo i na livadi kojom je Divljana volela da šeta. I niko je nije mogao pokolebati u uverenju da je baš to nesrećni mladić iz bajke, koji stotinama godina na istom mestu iščekuje da ponovo postane čovek.

Čudna devojčica često je provodila dan sedeći ispod starog stabla, udobno smeštena u zagrljaju džinovskog korenja. Pričala mu je tiho bajke koje je naučila od sedih starica, i pevušila uspavanke kojima joj je mati prizivala san. Ponekad bi se kraj nje iznenada stvorio neki maleni zec, koji bi je dugo posmatrao svojim staklenim očima, bez straha joj dopuštajući da prolazi svojim tankim prstima kroz mekano krzno. Životinje su joj prilazile slobodno, kao delu prirode, i ona ih je prihvatala kao iskreni prijatelj. Pa ipak, najviše se radovala pticama. Prizivala ih je da slete na usamljeno drvo; molila ih je da sviju svoje gnezdo u njegovim granama. I potajno se nadala da je bar neka od njih princeza zatočena u ptičjem telu. Kao što su se obični ljudi molili Bogu, tako se ona molila Ptici. Kada je naučila da čita, sa sobom je u svoje skrovište donosila knjige. Satima bi čitala bajkovite pripovesti iz različitih krajeva sveta, i stihove pesnika za koje do tada nije ni znala da postoje. Pronašla je negde i jednu zanimljivu knjigu koja je otkrivala tajne o čoveku, biljkama i životinjama. U senci drveta, divila se moćima koje su životinje i biljke imale, a koje čoveku jednostavno nisu bile date. Dugo je gledala slike na kojima je bilo predstavljeno pretvaranje pupoljka u cvet, cvet koji vene, i njegovo ponovno rađanje na istoj stabljici. Čovek tako nešto nije mogao. Kada bi mu smrt jednom zaklopila oči, više ih nikada nije mogao otvoriti.

I kada je izrasla u devojku, Divljana je ostala usamljena. Mladići su zazirali od nje – njeno lepo lice nije moglo da odagna njihov strah od prokletstva. Pa ipak, devojka ni tada nije bila tužna. Imala je svoju livadu, i svoje mesto pod drvetom. Imala je svoje knjige sa slikama, a odnedavno i veliku svesku u kojoj je brižljivo crtala jednom poluistrošenom zelenom olovkom. Crtala je šumu, i potok u šumi; prostrane livade i vesele cvetove; prinčeve na konjima i princeze u kulama; visoko drveće i ptice koje se gnezde. Ponekad bi, vođena nekim nejasnim osećajem, prstima pažljivo ispitivala naboranu koru drveta; a onda bi, kao da je iz bezbrojnih bora na njemu pročitala neku vekovima skrivanu poruku, lagano raširila ruke i njima nežno obuhvatila stablo. Da je neko u tim trenucima slučajno bacio pogled na jedan udaljeni deo livade, video bi krajnje neobičan prizor. I verovatno bi se zapitao da li se to zaista grle jedno prastaro drvo i jedna mlada devojka, čija se duga kosa nemoguće boje spušta sve do nepokošene trave, i stapa se sa njom kao da su oduvek bile jedno. Ili mu je, možda, prejako julsko sunce pomutilo razum, pa mu se od njega priviđaju svakojake besmislice.

Tako je Divljana živela svojim mirnim, čudnovatim životom. Ljudi su na nju navikli, i već dugo se nisu zapanjeno osvrtali kada bi kraj njih prošla dugokosa vila, odlazeći lakim korakom ka šumi, na livadu ili potok. Pa ipak, i dalje su prema njoj gajili neki potajni strah, i smerno spuštali poglede, da se ne sretnu sa njenim očima. A onda, jedne od onih prohladnih letnjih večeri u kojima čovek blagosilja svežinu noćnog vazduha što odmenjuje dnevnu žegu, Divljana se nije vratila svojoj kući. Večerali su bez nje – neka je, sigurno se zanela čitajući one svoje knjižurine. Vratiće se pre mraka. Sumrak je polako ustupao pozornicu noći, a devojke još uvek nije bilo. „Možda joj se nešto dogodilo“, brinula je mati. „Našla je ta nekog bećara u toj svojoj livadi“, spremao se otac da joj očita lekciju kada se bude pojavila na vratima. Ali vrata se nisu otvarala, i uzalud su napeti pogledi bili uprti u nepomičnu kvaku. Nemajući više strpljenja da čekaju, krenuli su u potragu. „Divljana!“, orilo se preko njiva i livada. „Divljana!“, odjekivalo je kroz šumu i granje. Slaba svetlost fenjera mučno se borila sa pomrčinom; kao da se zaverio protiv tragača, ni mesec nije želeo da im osvetli put. Divljanu nisu našli. Samo je ispod jednog starog drveta na kraju livade ležala otvorena knjiga, za koju su ustanovili da je njena. Fenjer se opasno približio stranicama. „Šta piše?“, upitala je majka. „Ništa… Samo slike nekog cveta“, pokunjeno je odgovorio brat.

Sutradan, braća su odlučila da ponove potragu. Majka i otac ostali su kod kuće, u nadi da će im se kći sama vratiti. Meštani nisu videli Divljanu, i nisu znali šta se sa njom moglo dogoditi. Pretpostavljali su da je možda pobegla. Sama ili sa nekim, niko nije znao. Najbezbolnije je bilo verovati u njihovu pretpostavku; možda se čak, kada se na svom putu ka nekom susednom selu seti da je ispod drveta zaboravila svoju knjigu, i vrati natrag po nju. Da, to je moralo da se dogodi. Tako su razmišljala njena braća dok su koračala kroz nepokošenu travu, nazad ka usamljenom drvetu. Pod svetlošću sunca, ugledali su nešto što prethodne noći nisu mogli da vide. Među ogromnim korenjem koje se uzdizalo iz zemlje, rasla je sasvim mlada, sasvim nežna trava. Tako drugačija od visokih vlati koje su pokrivale livadu, izgledala je kao da je tek juče nikla. Poput nebrojenih isprepletanih prstiju, brižno i zaštitnički, korenje se uzdizalo oko nje.

Eto, tako kaže priča. A možda priča i nije tačna. Ko zna da li se neobična devojka zaista stopila sa jednom livadom, ili je samo nastavila svoju šetnju kroz neku novu šumu, da negde daleko potraži svoju sreću. Možda Divljana nikada nije ni postojala. Možda ne postojim ni ja, koja vam pričam ovu bajku, a ove reči su samo šum vetra što struji kroz grane kraj vaših prozora dok, ušuškani u svoje tople krevete, uporno pokušavate da zaspite.


Izvor fotografije: pixabay.com

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.