Dobro jutro

I ono tvoje pohotno volim te,
Nikada izgovoreno,
Dobro svima poznato.
Ono kad si me pustio,
Kao ja tebe niz butine,
Sa zadovoljstvom,
Znajući da si još uvek negde u meni,
Ali je lepo što kliziš,
I ako znam da ćeš biti razmazan po podu nekog mračnog zadimljenog kluba.
Ono tvoje želim te,
Kao svetlo novogodišnje noći koje treperi izazivajući dobro poznat neizdrž, ali ja bih da je samo mrak,
A ti bi postelju nekog jeftinog motela,
I ako bih pristala,
Ne dam se samo večeras,
Ali ja sam tvoja novogodišnja želja,
Pa nije lepo ne ostvariti se, pored toliko uzaludno zamišljenih žena.
Ono tvoje dobro jutro,
Kao popijen talog onog poslednjeg gutljaja kafe,
Za koji misliš da te vraća u budne,
Ali te pusti da se iznenadiš na kraju.
Jer sve je na početku.
Topla je, i crna je, i teška je.
I opečeš se, i trgneš,
Ali ne toliko koliko kada shvatiš da si na kraju samo brazda unutrašnjosti belog porcelana.


Autor: Marina Avramović