Kada sam razmišljao o tome šta da pišem, nisam nijednog trenutka imao dilemu – muzika je od rođenja jedna od mojih najvećih opsesija, pa sam zato rešio da redove posvetim dostignućima na domaćoj urbanoj muzičkoj sceni tokom 1997. godine.

I oni koji su bili bebe tada, kao ja, mogu reći da su imali tu sreću da odrastaju kraj roditelja koji su dete usmeravali prema pravoj muzici, čime im je na taj način bio usađen buntovnički gen i oni su bukvalno danas borci protiv neukusa koji vlada na našoj javnoj sceni. Međutim, današnja deca nemaju takvo odrastanje kao mi, pa moraju roditelji da ih sklanjaju od silikonskih starleta, kvazi-repera i ostalih nadrealnih pojava na našoj muzičkoj sceni.

Bila je to politički nestabilna godina u našoj zemlji, ali muzički je, gledano u urbanim žanrovima, pokazala da postoji muzika koja je mogla da se suprostavi turbo-dizel-folk-dance žanru. Rok muzika je tada bila obeležje brojnih demonstracija koje su se odigravale u celoj zemlji, pa zato ovaj serijal koji ćete moći da čitate narednih nedelja započinjem sa prvih deset od dvadeset najboljih rok albuma koji su obeležili muzičku scenu tadašnje SR Jugoslavije uz nešto malo izdanja sa područja BiH i Hrvatske.

357 – Pianissimo

Pojavili su se na muzičkoj sceni 1996, ali su te 1997. uspeli da sebi produže popularnost ostvarenu u protekloj godini pesmama „Beograd“ i „Cigane“ koje su se slušale i pre 20 godina. Najpre su album izdali na samom kraju 1996. kao samizdat na audio-kaseti, da bi se pred sam kraj 1997. pojavilo i CD reizdanje koje je objavio jedan sasvim neočekivan izdavač – a to je diskografska kuća pod okriljem televizije „Pink“ – City Records. Iako su do tada uspešno promovisali album reklamiranjem na lokalnim radio i TV stanicama, dolaskom u tu kuću su se momci obavezali da reklamiraju album najviše na „Pinku“. Sa takvom politikom se članovi nisu složili i posle tog albuma su napustili tu kuću. „City“ se kasnije proslavio izdavanjem hibridne pop-folk-dens muzike, a iako su izdavali rok muziku u to vreme, ta izdanja i nisu bila baš nešto medijski propraćena.

Straight Jackin – Ulaz se otvara češće

Jugoslav Petrović se te 1997. Iz Sankt Peterburga vratio u Beograd gde je odlučio da njegov repcore sastav „Straight Jackin“ nastavi sa delatnošću u našem prestoničkom gradu; isprva je u ruskoj fazi svirao sa tamošnjim muzičarima. Da je ovakav zvuk bio osveženje za našu muzičku scenu, govori i činjenica da su sa istog medijski bile primećene pesme „Sin mafije“, „Jahrastaffaraj“ i „Malo sreće“. Album je isprva bio izdat 1996. samo na audio-kaseti, ali su pesme bile aktuelne i u 1997. kada je objavljeno CD reizdanje.

Dža ili bu – Kao da ničeg nije ni bilo

Kultni beogradski punk-rock sastav je te 1997. pred samo bombardovanje objavio svoj peti album koji je prvobitno trebao biti izdat za kuću Zmex, ali je on objavljen samo na kaseti tako da se na CD izdanje čekalo preko godinu dana zbog propasti same kuće, a za takav ugođaj su se pobrinuli oni sami u svom izdavaštvu.

Uključivao je, između ostalih, i pesme ”Aljaska” ”Olovni vojnik”. Pojavio se u prodaji pred vrlo nezgodan trenutak, pred NATO agresiju pa je samim tim zajednički pojam svih pesama bio bolni krik. Ali, za njega mediji nisu marili i zbog toga je album prošao neprimetno; razlog zbog kojeg se album našao na listi je taj što su se produkcijski dobro potrudili oko svirke i kreiranja muzičkog stila koji je vladao na albumu te su samim tim članovi pokazali da mogu da budu i ozbiljni muzičari, a ne samo ”zabavna atrakcija”.

Bjesovi – Sve što vidim i sve što znam

Članovi popularnog sastava iz Gornjeg Milanovca su pred sam prekid prvog ciklusa rada te 1997. snimili treći album koji je bio nastavak priče započete na ranijim izdanjima jer su u pesmama ostali verni hrišćanskoj tematici i želji za sjedinjenje smrtnika sa bogom. Ukratko, vera u večni život.

Najpropraćenije pesme sa tog izdanja su bile ”Dar” ”Kad mi stane dah”.

Delča – S jezikom u usta

Pokojni multimedijalni umetnik Milan Delčić, u narodu poznat kao Delča je u to vreme ispoljavao brojne talente – pevanje, gluma, dramaturgija, TV voditeljstvo, ali po ovom prvom talentu ga je publika najbolje prepoznala i to mu je obeležilo celu karijeru započetu u osamdesetima, sa sastavom ‘U Škripcu”, čiji je nivo uspeo da održi i u devedesetima, a pre tih 20 godina je za nezavisnu disko kuću I.T.M.M objavio konceptualni album ”S jezikom u usta” koji je prema njegovim rečima bio stilski nedefinisan, a svaka pesma različita jer mu je u tom trenutku bilo dosadilo da radi kompozicije na sličan fazon pa je želeo da napravi osveženje.

Drugim rečima, jedan deo albuma je bio u njegovom pretpoznatljivom pop-rock pravcu, dok ga je drugi deo vodio u jedan sasvim drugačiji i za njega nepoznat muzički pravac, kao što se može videti u naslovnoj numeri koja je bila u funk stilu ili u obradi pesme ”Nove godine” urađenu u techno fazonu na nemačkom pod nazivom ”Volkswagen Blau”. 

Ipak, pesme koje su obeležile album su bile ”Kako da odem” ”I ti i ja” koje su stilski bile slične onome na šta je publika navikla na njega do tada.

Hladno pivo – Desetka

Hrvatska je u to vreme počela sa razvojem alternativne muzičke scene, a jedan od predvodnika srednje generacije ovakve grupe izvođača je kultni punk-rock sastav Hladno pivo. Dok danas oni uživaju u statusu regionalne koncertne atrakcije, pre tih 20 godina su uživali u slavi koju su stekli samo u svojoj domovini zahvaljujući pesmama u kojima su imali kritički stav prema današnjem društvu.

Album je bio sniman u Ljubljani, a bio je snimljen za svega osam dana što je za ovakve sastave u današnje vreme nedostižno snimiti album za kratko vreme. Većina pesama je bila odsvirana u brzom tempu. Omot je uz tekstove pesama i slike članova sastava sadržao i duhovitu priču o nastanku benda.

Izdvojile su se pesme: ”Nema više…”, ”Ne volim te” ”Roštilj” uz koju naši građani uživaju svakog 1. maja.

KUD Idijoti – Cijena ponosa

Kultni pulski pankeri su i u tim nesretnim vremenima bili popularni na područuju eks-ju i to zahvaljujući slavi stečenoj u osamdesetima koju su uspeli održati i u devedesetima. Smrću glavnog vokala Branka Crnča Tuste je grupa 2012. godine prestala postojati, ali su za tri decenije postojanja uspeli ostaviti veliki trag na regionalnoj muzičkoj sceni.

Pre tih 20 godina su razmišljali drugačije – piraterija je uzela procvat, pa su hteli da se okrenu izdavanju EP-jeva, ali je od nezavisnog diskografa „Dancing Bear“ stigla jedna neočekivana ponuda koja ih je naterala na promenu mišljenja, te su tada odlučili da izdaju album „Cijena ponosa“ sa kojeg su bile propraćene pesme: „Ja sjećam se“, „We salute you“ i „Jebem ti rat“.

Kristali – Dolina ljubavi

Ova poznata beogradska pop-rock grupa je te 1997. godine za nezavisnu diskografsku kuću Metropolis Records objavila svoj drugi album kojim su dopreli do većeg broja ljudi doživevši komercijalni uspeh u čemu im je pomogla spomenuta diskografska kuća koja je važila za ozbiljnog izdavača u to vreme.

Britpop je u to vreme bio jedan od svetski najpopularnijih muzičkih pravaca, a zasluge za komercijalnu popularizaciju tog žanra se pripisuju kultnoj grupi Oasis pod čijim uticajem je počela navala pojavljivanja sličnih sastava nastalih pretežno u Ujedinjenom Kraljevstvu. Taj zvuk su na beogradsku muzičku scenu preneli frontmen Dejan Gvozden i ostali članovi ovog sastava u nameri da obogate muzičku sliku tadašnje SR Jugoslavije. Medijski najpropraćenije pesme su bile ”Talasi”, ”Novi Dan”, ”Sad se svega sećam” ”Hajde, hajde” te su samim tim i obeležile ovaj album.

Psihomodo pop – Sexstasy

Davor Gobac i ostali članovi sastava oduševljavaju region već više od tri decenije, a svojim pretpoznatljivim žestokim zvukom i scenskim nastupom su uspeli pred sam kraj osamdesetih da osvoje publiku.

Tu popularnost su održali i do dana današnjeg, a te 1997. su izdali album „Sexstasy” sa hitovima „Mila”, „Papak” i „Bože čuvaj Psihomodo Pop”.

Zabranjeno pušenje (Sarajevo) – Fildžan viška

Godina 1997. ostala je upamćena kao okršaj dva “Pušenja” – te godine je album izdao beogradski deo na čelu sa Neletom Karajlićem, a i sarajevski deo na čelu sa Davorom Sučićem poznatijim kao Sejo Saxon koji je u predratnom ujedinjenom sastavu bio gitarista istog, da bi pri krnjoj obnovi preuzeo i ulogu frontmena sarajevskog ogranka sa zagrebačkim prebivalištem.

Sejo Elvis J. Kurtović su kao jedini preostali originalni članovi sarajevskog dela sastava 1996. obnovili rad grupe dok su te 1997. objavili povratnički album ”Fildžan viška” koji je stilski bio nastavak onog što je radila jedinstvena postava tokom osamdesetih. Pesme su govorile o sećanju na prošla vremena i o izmenjenoj situaciji u gradu. U to vreme je bilo uobičajeno da se neki ex-YU sastavi koji su bili aktivni osamdesetih ponovo okupljaju da bi se mlađe generacije prisetile pravih vrednosti, a čiji je prvi ciklus njihove delatnosti nesrećno prekinuo ratni zov na eks-ju području.

Sa albuma su se izdvojile: ”Možeš imat’ moje tijelo”, ”Fildžan viška”, ”Test za Dženet” ”Pismo Elvisu”.

Nastaviće se…

Piše: Đorđe Vesković