Došla je.

Došla je.

Bilo je čudno videti je posle toliko vremena. Čudno videti kako se savršeno uklopila u maj u mom gradu. U gradu o kome je dosta slušala, gledala fotografije i zavidela mi što sam ovde rođen.

Bio sam iznenađen što je vidim. Iznenađen, besan i bolno srećan. Besan što se nije javila. A bolelo je što je nakon svega ipak znala gde će me naći. Bio sam srećan što me još uvek pamti. I mene i moje navike.

Kosa joj je bila duža nego u mom sećanju. Smeđe kovrdže bile su rasute po njenim leđima i sezale su sve do struka. Bila je lepa. Mirisala je na istok pomešan sa mojom čežnjom. A ni sam nisam bio siguran za čim sam to u njoj tako čeznuo.

Nije želela da razgovara. Pre nego što sam i zaustio da bilo šta pitam ili kažem, stavila je svoju šaku u moju i ćutala.

Svega sam se svog u njoj setio. Toga kako je umela da živi moje dane, smiri moju ludost, uzme moj bol i ponese deo na svojim nežnim ramenima. Kako je psovala mater svakome ko bi rekao da sam ovakav i onakav, da je nisam vredan, da sam klasičan lažov i manipulator ljudskih osećanja.

Čežnuo sam za sobom u njenim grudima, za tim čovekom kakav sebi nikada nisam bio. Pravila me je daleko boljim nego što jesam, a šta sam ja uradio?

Izgubio sam je, kao svaka budala koja dalje od nosa ne vidi. Bila je povređena, mojom nepažnjom, mojim bunilima u kojima sam je zaboravljao, a ja sam nju osudio. Osudio sam je što mi uskraćuje nekog boljeg mene, čoveka koji je, sada znam, samo sa njom i postojao.

Naslonila je glavu na moje rame i dve su suze nakvasile košulju. Zagrlio sam je i moje suze padale su po njenoj kosi i ramenima.

Te su suze bile moje “izvini” njoj. Njoj i tom čoveku kakav sam samo sa njom umeo da budem. Odmaknuo sam se i pogledao dva crna uplakana oka, lice od porculana i prćast nos. Poljubio sam je u čelo i naslonio svoje na njeno. Znao sam da sam zajebao, da nazad nema, i da je vidim sad, pa ko zna kad.

I baš me nije bilo briga je li neko video dva ludaka koja stoje i plaču ne govoreći ništa. I baš me bolelo uvo hoće li mi ko odneti knjigu sa kamenog zidića na koji bejah naslonjen. I baš me nije bilo briga hoću li okasniti na važnu poslovnu večeru. Nije me bilo briga za svet. Nije me bilo briga ni za šta. Želeo sam tišinu. Tišinu i beskonačnost sa njom.

Došla je.


Izvor fotografije: pinterest.com


 

Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.