– Mala, gde spavaš večeras?
– Molim?
– Pitam te gde spavaš večeras.
– Amm, u svom stanu? – upitno sam podigla levu obrvu.
– A što ne bi ovde?
– Gde ovde?
– Ovde – očima je pokazao na maleno rastojanje između nas dok smo stajali zagrljeni. – Neću ti ništa, samo mi treba drug. Je l’ važi?
– Važi – odgovorila sam brzo i u glavi dodala „valjda“.

I bila sam mu drug. Pričali smo na pregršt različitih tema. Njegovih i mojih. To je bio prvi put da se stvarno družimo. Onako kako se druže dva drugara. Idu na pivo i pričaju o svemu i svačemu.

Do tada sam te oči gledala samo kada su bile vesele i razdragane. Sada sam ih upoznala i kada su smirene, zabrinute i ozbiljne. Ali i kada su pune nade, ljubavi, željne pomeranja granica i stvaranja. I sav je bio takav. Željan priče i razgovora. Željan vremena.

Dao mi je svoju majicu i trenerku. Bilo je kao što sam i mislila: i njegova odeća me je grlila. Silno se smejao kada me je video u tom izdanju. Smestila sam se pored njega. Zagrlio me je i uklopila sam se u njegovo naručje kao lego kockica. Pustila sam ga da dira moju kosu. Posle nekog vremena poljubio me je u rame i smirio se. Osetila sam kako zagrljaj ne popušta, i kako njegove ruke lenjo dremaju oko mene. Zaspao je. Govorio je istinu. Nije mi hteo ništa. Nije imao onu klasičnu mušku nameru. Možda i jeste, ali nije je želeo tu noć. Bio mi je drug koliko sam i ja bila njemu.

Rekao mi je da teško uspeva da zaspi u poslednje vreme, da loše spava. Slušala sam ga kako duboko diše. Činilo se da je bezbrižan. Bio mi je lep tako usnuo. A ja se ne sećam kada sam brže i lakše zaspala pored nekoga kao što sam te noći. Pored njega.

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.