Druže

Moj verni Anđele razbistri misli,
nismo džabe od iste kiše kisli,
nismo se džabe od istog Sunca krili,
nismo džabe uvek zajedno bili.

U ovoj postelji ne puštaj mi ruku.
Veruj starom drugu
i stisni je jače, neka me zaboli.
Za mene se pomoli.
Prekrsti se.
Prepusti se.
Ovo je naš poslednji čas,
ovo je kraj za nas.
Ja gubim glas.
Tišina je, odbrojavam.
Moraćeš dalje sam, ovde te ostavljam.

Moj verni Anđele, moj stari druže,
nije moglo trajati duže.
Ne puštaj suze da klize ti iz očiju,
ja ulazim u svoju večnu kočiju.
Dva bela konja napuštaju staze,
dva bela konja ka večnosti gaze.
Obriši obraze, osmeh nakrivi.
Kroz tvoju sreću moja duša živi.

Kada se pojave oblaci sivi,
ti šešir spusti,
pa se prekrsti.
Moje ime izusti i upali sveću.
Osvetli mi sreću.
Ne dozvoli kule da ti se sruše,
nego se smej moj stari druže,
smej se za spokoj moje duše.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pixabay.com