Duhovit

Celog života, san mi je bio da postanem komičar. Želeo sam da činim druge srećnim, a nije mi bilo ni odbojno to što ljudi uglavnom gotive komičare. Međutim, problem je bio u tome što nisam bio duhovit… Uopšte. Znate ono što kažu, da znaš da se sviđaš devojci kad se smeje svim tvojim šalama, pa čak i onim lošim? E pa, mojim šalama se nisu smejale ni devojke koje su bile skroz lude za mnom! Ne, ne preterujem, i da, toliko sam bio loš. Ali to je bio moj san i nisam želeo da dopustim da me manjak talenta, odnosno njegovo potpuno odsustvo, spreči u tome.

Proveo sam godine izučavajući principe komedije i spremajući se za svoj veliki debi. Čitao sam knjige, analizirao videe, slušao podkastove, družio se sa već ostvarenim komičarima, svakodnevno vežbao svoju komediju – sve u svemu, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći kako bih stekao znanje i veštine koje krase jednog dobrog i uspešnog komičara. 

Znam šta vas sad kopka. Da li sam uspeo da naučim da budem duhovit? Da li sam postao poznati komičar? Da li ste možda čuli za mene? I sasvim je normalno što želite to da znate. Mislim, to bi bio logički nastavak ove priče, zar ne? Međutim, ne znam šta bih vam rekao… Da li ste čuli za mene? Sumnjam. Da li sam postao poznati komičar? Pa nisam. Da li sam uspeo da naučim da budem duhovit? Ne znam. 

Naime, na dan mog prvog nastupa, sreo sam jednog veoma poznatog komičara, koji je uzgred bio i jedan od mojih idola, i, naravno, nisam mogao da dopustim sebi da propustim priliku da tu živu legendu počastim ručkom. I tako, našli smo sto u jednom malom restoranu i poručili hranu. Razgovarali smo. Uglavnom o komediji i mojoj tremi povodom nastupa koji me je čekao te večeri. On me je uveravao da za tako nešto nema potrebe i da ću biti sjajan, usput mi deleći nekoliko korisnih saveta i zasmejavajući me svojim šalama. Nakon što je hrana stigla nastavili smo sa razgovorom uz jelo. Hrana je bila odlična, a razovor fenomenalan! Nisam prestajao da se oduševljavam mudrim rečima svog idola i smejem njegovim urnebesnim šalama. To jest, sve dok, u jednom momentu, nisam naglo prestao to da činim. Naime, moj sagovornik je izgovorio jednu šalu, koje sad ne mogu ni da se setim, ali za koju sam tada mislio da je najduhovitija opaska koju sam ikada čuo, i to je učino u najnezgodnijem mogućem trenutku – dok sam ja gutao hranu. Ono što mi je i dan danas neverovatno je to što niko, ama baš niko, u tom celom restoranu nije umeo da izvede Hajmlihov zahvat! Pobogu, ljudi, ne znati tako nešto može jednom nekom doći glave! Dokaz za to je ostao da leži na podu. 

Elem, nemojte tugovati zbog mene! Sada mogu sebe da smatram najDUHovitijim komičarem u usponu. Hahahahaha… Ne? Prerano? Pih, a ja sam mislio da je baš dobra fora…


Autor: Miroslav Stojković