Izvini što nisam navikla da delim. Snove. Ambicije. Nadanja. Sreću. Tugu. Bol. Sobu. Krevet. Ljubav. Tebe.

Izvini što sam naučena da ne molim za ljubav, već podrazumevam da na nju imam pravo.

Izvini što verujem da čoveku koji me voli (ili barem samo tako govori) treba da budem jedina.

Zapravo, izvini što sam se usudila da zatražim da te ne delim sa drugim ženama.

Izvini. Meni se činilo da je tako jedino ispravno.

Čovek je sklon da svesno veruje u laži onda kada proceni da se iskrenost previše razlikuje od njegovih želja i očekivanja. Racionalno biće iracionalno postupa. Ti si me naučio da se u životu bolje prolazi ako razum nadvlada srce. Zašto se čudiš što sada odlazim? Ubedio si me da je bolje otići nego nositi se sa emocijama. Zaboravljaš?

Izvini što sam one noći napravila scenu kada si ušao u sobu sa namerom da slažeš odakle se vraćaš. Izvini što sam uspela da pročitam istinu sa tvog lica pre nego što si otvorio usta da izgovoriš laž.

Izvini što sam ti uskratila zadovoljstvo da me ubeđuješ kako sam ti ja ipak jedina. Kako su druge prolazne. A ja sam tu. Sa mnom je drugačije. Svaki put mi se činilo da me sve više iznenađuje to što uopšte ne poričeš da druge postoje, a i dalje pokušavaš da do gole kože ostaneš čist preda mnom. Izvini što ovog puta nisam poverovala.

Izvini što sam shvatila da mi je poštovanje bitnije od kvazi ljubavi, a dostojanstvo preče od prolazne sreće. Izvini što smatram da zaslužujem više od pukog zadovoljstva. Izvini  što ne mogu da smognem toliko snage da dozvolim da budem dvocifreni broj umesto individue. Izvini što sam se usudila da izgovorim da me vređa način na koji me tretiraš.

Nije jednostavno otići. Ali je teže dobiti od tebe ono za čim čeznem. Izvini  što ne mogu da se prilagodim stilu života koji si ti navikao da vodiš. Jer, ne želiš rutinu. Jer, ljubav je precenjena kategorija. Jer, život je previše kratak da bi se posvetio samo jednoj. Jer, nemirno more se ne može ukrotiti. Jer, čekaću te. Ubeđen si da hoću. Nakon plovidbe nemirnim morem brod se uvek na kraju usidri u mirnoj luci. Odakle ti smelosti da pomisliš da sam ja tu da bih ispunjavala tvoja očekivanja? Da je bilo ko na ovom svetu tu da bi ispunjavao tvoja očekivanja…

Kažeš mi:  srešćemo se. Možda, odgovaram.

Kažeš mi: nisam ja za tebe ovakav, ne sada. Nisi, odgovaram.

Kažeš mi:  bićeš drugačija za nekoliko godina, pronaći ću te. Pokušaj, odgovaram.

Kažeš mi: zaslužuješ bolje. Ćutim. ’Zaslužujem’, pomislim u sebi.

Izvini što sam želela bolje da te upoznam. Izvini što se nisam uklopila u niz brojeva koje si nanizao pre nego što si slučajno naleteo na mene. Izvini što sam se predomislila i shvatila šta želim. U životu je najvažnije znati šta želiš. Ti si me naučio. A nikada to nisi znao, priznaj mi bar sad kad odlazim. Koji sam redni broj dobila? Htela bih da imam na umu tu cifru jednom kad pomislim na tebe i osetim nostalgiju. Taj dvocifreni broj će me trgnuti iz zablude.


Piše: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: tumblr.com