Bio sam sasvim solidan pisac kada sam je upoznao. Ne previše poznat, ali ni potpuno nepoznat; sa jednim romanom iza sebe, u kome su ubogi čitaoci našli opravdanje za svoje jadne živote, a kritičari povod da još jednom sukobe svoje komplekse preodenute u stručne stavove. Soba mi je bila puna neispražnjenih piksli u koje sam dopola popušene cigarete spuštao prstima drhtavim od nervoze, i neopranih šolja na čijem se dnu marljivo buđao talog od kafe. A onda, baš kada sam završavao treće poglavlje svoje nove knjige, u moj stan se iznenada uselila ona – u teksas suknji do kolena i tankoj majici bez leđa, podigla se na prste i osvrnula oko sebe, kao da pokušava da utvrdi šta to u sobi jednog isfrustriranog i džangrizavog pisca nije kako valja. „Svetlost!“, rekla je Arhimedesovim tonom, i jednim lakim pokretom razgrnula zavese. Nikada ih nisam razgrtao – voleo sam da pišem u polumraku, osvetljen jedino zračenjem monitora. Pa opet, dok sam je gledao kako stoji pored prozora, obasjana dnevnim svetlom koje je mojoj sobi bilo potpuna nepoznanica, nehotice sam se nasmešio. Bila je prelepa. I ja sam bio srećan.

Gledao sam je ujutru pre nego što bi se probudila, i pitao se kako se sve ovo uopšte i desilo. Neki ljudi nam u život jednostavno padnu, kao kap kiše na dlan, kao pahulja u kosu. Umetnost je sačuvati ih da se ne istope, da ne ispare. U tim trenucima, negde pred osvit, ličila mi je na pahulju; kroz polusan, u sebi, pitao sam se šta ću s njom. Voleo sam je. Zaista sam je voleo. I da kojim slučajem verujem u Boga, siguran sam da bi mi on bio svedok. Ovako, samo vama ostaje da mi verujete – i da ne sumnjate da sam osećao kao da mi ruka nije cela kad njena šaka nije bila u mojoj, i da neki gotovo telesni deo mene nestaje kada ona zatvori vrata za sobom. Ono što me brinulo bilo je to što već nedeljama nisam mogao da napišem ni slovo. Sedeo bih pred kompjuterom kao osakaćen čovek pred stazom za trčanje; gledao sam u belu stranu na monitoru i osećao kako mi se tanka linija znoja spušta niz leđa. Mozak mi je bio prazan; ponekad, činilo mi se da je prazninu zamenio vakuum – voleo sam ženu, bio sam srećan zbog toga, i nikakva druga misao koja bi se mogla pretočiti u rečenicu romana nije mi dolazila u svest. I polako, sasvim spontano, nešto je u meni raslo. Nešto tamno, prljavo, nejasnih kontura i hrapave površine. Počeo sam da ćutim i gledam dugo i skoncentrisano u jednu sivkastu mrlju na zapadnom zidu (čini mi se, ostala je od male čaše s vinom koju sam jednom, u naletu ničim izazvanog besa, bacio na njega). „Šta ti je?“, pitala bi me radoznalo i prikriveno zabrinuto, spuštajući kraj mojih nogu nabore svoje mladalačke suknje. „Ništa“, odgovarao bih odsutno, ne sklanjajući pogled sa mrlje. Vremenom, postajao sam sve ćudljiviji, sve dalji. Zabrinutost u njenim očima je rasla; ponekad, primetio bih da je plakala. „Upalo mi je nešto u oko“, lagala bi nevešto, kao dete; a to je, naslutio sam to ne jednom, negde ispod nemirne kose skupljene u punđu i gotovo nenašminkanog lica, i bila. I dalje sam je voleo – više od života, više od vazduha koji sam disao. Ali, nisam više bio srećan. Mrzeo sam sebe i sebičnog gada u kog sam se pretvorio; mrzeo sam svoju pohlepu, svoju želju za slavom; prezirao obične, jednostavne, zadovoljne malograđane koje sam svakog jutra sretao na stepeništu. I dok me ljubila sa bolnom mešavinom strasti i straha da me gubi, mogao sam da osetim njen bol – požudno i mazohistički upijao sam ga u sebe, u svaku poru svoje kože, sve dok ga ne bih osetio u svakoj svojoj nervnoj ćeliji. A onda, ostavljao sam je bez reči da leži u postelji, i primicao stolicu računaru. Neprirodno uzbuđen, dodirivao sam dirke tastature: i, kao da nikada nije ni presušio, potok reči tekao je skoro van moje kontrole. Kucao sam kao hipnotisan – svaka reč bila je jača od prethodne, i svaka stranica zračila sve opipljivijom snagom. I što je daljina među nama bivala veća, i patnja njome izazvana teža, rasla je i snaga moje inspiracije, silina moga talenta. Lagao bih ako kažem da mi nije bilo žao podočnjaka koji su joj ružili lice, i sjaja u očima koji se više nije dao sakriti. O, bolelo je sve to i mene. I te kako me je bolelo. „Još samo dva poglavlja“, govorio sam joj mirno, kao da pokušavam da je utešim. „A posle… posle će sve biti okej. Biće kao ranije.“ Ovo sam govorio sebi. Dete u meni možda je u to čak i poverovalo.

Pišem poslednji pasus. Agonija se približava kraju. Čujem je kako se šunja po spavaćoj sobi. Koraci su joj meki, nesigurni, kao da se boji da nekoga (ili nešto?) ne probudi. U jednom trenutku, krajičkom oka vidim je kako stoji na vratima. Osećam na sebi njen pogled, i zaustavljen pokušaj da nešto kaže. Dok, ne obazirući se na nju, manijački nastavljam da kucam, vraća se natrag u sobu, i čujem kako petlja nešto oko kofera. I dalje pažljivo, otvara i zatvara ulazna vrata. Još samo par rečenica. Nema potrebe da ustajem – znam da njene stvari više nisu u sobi, i šta piše na cedulji ostavljenoj pored jastuka. Znam i da je, tamo negde, čeka neko kraj koga će biti srećna. Mene… Mene čeka jedino slava.

Kao da se nečega bojim, sklanjam zavese sa prozora. Kiša lije kao iz kabla, i vidim jednu kap kako se sliva niz hladno prozorsko okno. Mislio sam da će boleti više.


Izvor fotografije: pexels.com

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.