Samoća je čovekov prijatelj sve dok nije osuđen na nju kao jedinu mogućnost koja mu stoji na raspolaganju. Kao za slamku spasa uhvatiće se za svakog ko bude spreman da ponudi malo pažnje, izdvoji deo svog vremena i oslušne reči koje su se skupile na duši otežavajući disanje zbog nemogućnosti da se pretvore u glasove.

Meni si zatvorio svoja vrata povukavši se iza njih kao iza kakvog štita. Pustio si me da godinama živim u lažnom uverenju da sam uvek dobrodošla. Najzad sam shvatila da sam ti nezvani gost. Onaj koji podseća na prošlost. Na greške. Na propuste. Na slabosti. Samo se jaki ljudi mogu direktno suočiti sa svojim slabostima gledajući ih pravo u oči. Ti si svoj pogled oborio. Zbog toga ja u tebi ne vidim snagu koja mi je potrebna. Naučio si me da je čovek sam kreator svoje snage. Niko drugi ne može osnažiti kao on samog sebe što može. Poput feniksa se podiže iz pepela i nema te ruke koja mu može pomoći da se uspravi ako on sam nije čvrsto rešen da stane na svoje noge i prkosno kaže životu da je spreman da ga proživi.

Ostarićeš. Ostaćeš sam. Biću ti potrebna. Osetićeš potrebu da sve neizgovorene reči naglas izgovoriš preda mnom i olakšaš sebi teret koji nosiš, a koji je godinama postajao sve teži. Poželećeš da umanjiš svoj osećaj krivice. Da ublažiš nepravdu koju si mi naneo. Ponovo će do izražaja doći tvoj sebičluk. Govorićeš o svojim greškama. Možda ćeš u nekom trenutku pomenuti i kajanje zbog toga što nisi bio tu kada mi je trebalo da budeš pored mene. Ali sve što ćeš reći biće samo zato da bi sa sebe skinuo teret koji ti polako savija kičmu i zbog kojeg godinama ne možeš da se uspraviš koliko bi želeo.

Bez ikakvog fizičkog manifesta pritiskaju nas emocije koje bole i izgaraju u nama, a koje nikada nismo uspeli da podelimo jedno s drugim.

Naši su putevi paralelni. Oni se nikada neće ukrstiti. Sebi sam davno priznala da te ne poznajem. Da te nikada nisam upoznala. Da si čovek kojeg sam srela i koji je prošao kroz moj život nečujno, poput prolaznika koje srećemo na ulici, čije likove okrznemo krajičkom oka i produžimo svojim putem ne osvrćući se. Ipak, ja sam napravila kardinalnu grešku. Osvrnula sam se iako si bio običan slučajni prolaznik. I još uvek se osvrćem. A ti… Ti si produžio svojim putem. Bilo ti je mrsko da okreneš glavu.

Kako nam može nedostajati nešto što nikada nismo imali? Kako znamo da bi nas baš to učinilo srećnim? Kako možemo da čeznemo za fiktivnim osećajem zadovoljstva svesni toga da je bol stvarnija?

Tvoja smela drskost i nesvesna surovost je oblikovala moje stavove i očvrsnula moj karakter. Ja sam ogledalo tvojih postupaka. Ja sam ishod tvog modela ponašanja. Zato i okrećeš glavu od mene. Zato se ne usuđuješ da se osvrneš.

Kuća u kojoj živiš tvoj je dom. Mesto kojem se uvek iznova vraćaš. Tu si zaštićen. Svoj na svome. Ali jedan dom ne čine prostorije – čine ga ljudi. Da li je tvoj dom potpun bez mene?

Govoriću ti o starosti, jer je to jedino što ne možeš izbeći. Jedino od čega nećeš uspeti da pobegneš. Kazna je relativan pojam. Svi krivci na ovom svetu ne moraju dočekati da budu kažnjeni. Ali starost je neminovna. Ona je odredište na kojem će se sumirati sve učinjeno tokom mladosti – svi hirovi, sav nemoral, sve greške… Mesto koje sada nazivaš svojim domom izbegavaćeš kada u njemu ostane samo praznina. Poželećeš da pobegneš od nje kao što se beži od sebe kad teret postane nepodnošljivo težak za nošenje. Ali pobeći se ne može. Nekome je i sopstvena koža zarobljeništvo.

Izbegavaćeš četiri zida među koja si sada spokojno ušuškan, jer će samoća početi da guši. Osetićeš da polako nestaje kiseonika u sobi. Sada vazduh udišeš punim plućima. Jer jednom su ti rekli da život treba živeti upravo tako – punim plućima.

Mogla sam da upotpunim tvoju starost svojom vedrinom. Da pastelne boje tvoje jeseni premažem toplijim tonovima svog leta. Mogla sam da oprostim to što si donosio kiše u moja proleća. Mogla sam da oprostim prevremeno naučene lekcije o životu, čak i da se zahvalim za velikodušno poklonjeno iskustvo. Volim poklone darovane od srca. Tvoj ću čuvati čitavog života. Možda bih mogla da izustim jedno uobičajeno, pomalo kliše:
-Hvala, nije trebalo.

Ali neću to da izgovorim. Jer, trebalo je. Da bih bila ovo što sam sada. Da bih bila tu gde jesam. Da ojačam. Da shvatim. I da spoznam. Sebe.
Trebalo je. Ništa se u životu ne dešava bez dobrog razloga.

Hvala ti. Za neučinjeno. Za neizgovoreno. Za nedosanjano. Za neproživljeno. Za sve proživljeno bez tebe. Nisam od onih koje veruju da pamet dolazi s godinama. Nekima dođe prerano. Nekima suviše kasno. A trebalo bi da dođe ruku pod ruku sa Iskustvom. Ono nas oblikuje. Mi smo samo to – sopstveno proživljeno iskustvo. Ono koje će nas ili sravniti sa zemljom ili vinuti u visine kao što se feniks podiže iz svog pepela.


Piše: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com