Feniks.
Za one koji ne znaju, to je ptica zlatno-crvene boje, datira iz vremena helenske mitologije.
Ptica muškog porekla(hm, ko kaže) koja se iznova rađa, iz pepela.
Stari Grci su, takođe, verovali da suza feniksa leči svaku ranu.
Naravno sve je to mit.

Mada, dobro bi mi došla jedna takva ptica.
Svima nama.
Zar ne?
Čija jedna suza leči sve rane. Praktično.
Ali ono što je fascinantno u vezi te mitološke, moćne ptice
je to što je imala dar besmrtnosti.
Ili, po meni još bitnije, dar ponovnog uzdizanja.
Ne znam da li je takva ptica stvarno postojala, Grci su vrlo maštovit narod raznih verovanja.
Mada, ko bi ga znao.
Svašta je moguće.

Jedno vreme sam čak razmišljala da istetoviram malu tetovažu (ta manje boli) upravo feniksa.
Da me podseća na to, bilo deo mašte ili ne, da čovek može ustati.
Posle svakog bola.
Posle svakog gubitka.
Da me podseća na moć i snagu najjače ljudske sposobnosti:
volje.

Nešto što često zaboravim.
Isto kao i feniksu, potrebno je vreme, ali moguće je.

Jer svi mi u sebi imamo po jednog feniksa.
Ali samo nekolicina to može i dokazati.