Fiks

Sećam se kad sam se prvi put predozirala. Bilo mi je sedamnaest. Pronašao me je mali burazer, punoglavac od šest godina, kako se davim u sopstvenoj povraćki. Odmah je pozvao ćaleta i sutradan sam se probudila u urgentnom. Matori nije ni bio onoliko ljut koliko sam očekivala… Više je bio uplašen i laknulo mu je što sam uopšte ostala živa. Naravno, održao mi je bukvicu, ali bes u njegovim očima je bio ugašen strahom. 

Brate, ponekad se zamislim i zapitam kako je sve ovo počelo. Zapitam se kako je došlo do svega tog i zašto sam, jebote, uopšte i uzela onaj svoj prvi fiks. Mislim, zapitam se onako radi reda, jer znam, vrlo dobro znam kako i zašto… Želela sam da me nema, ono kao, da me uopšte nema, da se nikad nisam ni rodila i da ne moram da živim u ovom usranom svetu! E, znam ja da matori vole da kenjaju kako smo mladi, kako je ceo život pred nama, kako je samo nebo granica i kako imamo mali milion razloga da se radujemo svakom novom danu, ali, brate, ne možeš mi govoriti sva ta sranja kad se meni povraća od sopstvenog života i svakog njegovog novog dana, ej! Krivim, primarno, jebene socijalne medije koji nam, onako na finjaka, suptilno poručuju kako nismo dovoljno dobri, dovoljno lepi, pametni, voljeni… Gledam te postove na Instagramu i čujem kako bi trebalo da sam mršavija, nasmejanija, da imam punije usne i veće grudi. Da imam gomile para i kul prijatelje koji su uvek raspoloženi za žurke i plažu i žurke na plaži. Da imam dečka koji će da mi pošalje buket od sto i jedne ruže samo zato što je sreda. Da umem da pevam ili igram ili izvodim neke fensi joga poze ili sve od navedenog. 

I onda ostavim telefon i osećam se kao jedno bezvredno govno. E, zato sam uzela svoj prvi fiks. Ne zato što je bilo kul ili zato što me je društvo pritiskalo da probam, ne! Zato što sam tražila izlaz, neki način, bilo koji, samo da se ne osećam toliko bezvredno i usrano. I, brate, pomoglo je. Znači, iz te moje usrane egzistencije me je lansiralo pravo u jebeni raj! I bilo je, jebeno, sjajno! Dok je trajalo… E sad, problem je u tome što kad prestane da traje, ne vraćaš se tamo gde si bila, a ne – padaš još niže, mnogo niže… Ako je život na fiksu raj, onda je život nakon njega prokleto čistilište. I onda, naravno, nećeš da ostaneš u tom jebenom čistilištu i učinićeš sve da bi se vratila u onaj divni raj, u to jedino mesto na kom se osećaš srećnom. Ali vremenom, taj raj postaje nedovoljan i ti želiš više… Želiš bolje… Želiš jače! I deluje… Lepo te radi to jače i super ti je! Sve dok ne preteraš i dok te punoglavac, tvoj maleni burazer, ne pronađe kako se daviš u sopstvenoj povraćki i iz raja se survaš pravo u pakao… 

E, tog dana sam svima obećala da ću prestati, da ću potražiti pomoć i da više nikad neću tražiti prečicu do raja. Međutim, ubrzo sam otkrila da je sve to mnogo teže nego što sam mislila. Prekršila sam obećanje… Sinoć sam se predozirala po drugi put. Ovaj put me punoglavac nije našao… Ovaj put me niko nije našao…


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: depositphotos.com