Fotografija

U tvom se džemperu najslađe spavalo, onda kada si došao pred Božić. Sećam se da ti je zvonio telefon i da si govorio što si tiše mogao, a ja sam kroz izmaglicu dremeža razaznala da ćeš mi se vratiti u proleće. Strpljivo sam čekala da spustiš slušalicu, pa raširila ruke da me zagrliš, da udahnem miris kog ću sada imati u izobilju, onog dana kad se vratiš.

Najslađe se pričalo onda na krevetu, kada si ti ležao na strani do zida, ja do ivice. Pravila bih ti frizure i ljutila se što sutra opet ideš da skratiš kosu, a ti bi meni stalno govorio da to tako treba, a da ja nikako ne treba to da radim jer me najviše voliš čupavu.

Jastuci pamte svašta i dobro je što ne govore. Odali bi naš svet nekim drugim, tuđim ljudima, koji bi ga pojeli u slast i uzeli nam jednog miša i jednu mačku.

A pamte i ono popodne kad sam se izmotavala da bi se ti onako grleno smejao, jer sam to najviše volela da slušam. Onda kad sam ti rekla “Čekaj, ne pomeraj se, ostani tako, hoću da te uslikam, da mogu stalno da te gledam tako lepog”. I poslušao si me. Nisi se pomerao i obukao si onaj tvoj osmeh od koga bi me sve brige prolazile.

Danas kažeš da te ne volim. Danas kažeš da si siguran da mi ne nedostaješ. Kažeš da sam ja za sve kriva. Danas kažeš da te nisam pozvala.

Tvoje se oči prema meni sa te fotografije još uvek smeju.
A mojih očiju i osmeha na tvojim fotografijama više nema.


Izvor fotografije: fotki.yandex.ru


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.