Fragmenti sećanja

Izmiče dan. Pale se ulična svetla.

Izmiče sunce dok čekamo zvezde.

I život dok živimo sećanja.

Ostavila sam razum po strani i rekla mu da sačeka da probam bez njega, da se sapletem, da sama nakon toga ustanem, da osetim i sreću i bol i razočaranje. Kao da sam mu naredila da ne pokušava da me štedi, jer pošteđen čovek ne može zaista živeti. Nije se usprotivio, a i kako bi mogao… Moja tadašnja odlučnost je i mene iznenadila.

Kad me je razum napustio, tebi sam pala u naručje. I pridržao si me – privremeno.  Na trenutak koji je delovao kao večnost. Na dan koji je budio nadu. Na noć koju sam istinski živela. Na jutro koje je bilo najduža lekcija.

Naziru se siluete ljudi u daljini; tišinu remeti žanor njihovih reči. U pauzama njihovog razgovora čujem samo sopstveno disanje i ritam otkucaja srca. Pravim mali predah kada me umor savlada, a onda nastavljam da trčim.

Trčim kao da bežim od tebe. Trčim kao da bih ti ponovo pala u naručje. Naviru sećanja poput koncentričnih krugova koji se pojave kad baciš kamenčić u vodu. Dišem ravnomerno. Osluškujem sebe. Šta želim? Koga biram? Zašto baš takvi izbori?

Šta čoveka navodi da ponovi istu grešku? Da ruku stavi na ono isto užareno mesto na koje se već jednom opekao? Da li je moguće da čovek svesno izabere bol? Kakva je to vrsta hedonizma? Da li bol može postati poželjnija od letargičnog komfora? Koliko razum mora biti jak i da li razumne odluke uvek garantuju sreću?

Zamisli želju. Možda se stvorim ispred tebe ako dovoljno glasno budeš prizvao moje ime.

Poigraj se sećanjem na mene kao što se ja noćas poigravam sećanjem na nas ispijajući gutljaje gorke nostalgije.

Poigraj se rečima – neka nam odzvanja u ušima nešto što se nikada neće obistiniti. Neka laž bude povod za nazdravljanje izmaštanoj formi ljubavi.

Zar je važno to što ti ne verujem? Zar je poverenje uslov za sreću? Izvini, ali ja verujem da je uslov za sreću zaborav. Oslobođeni smo kad u glavi prestanu da se cakle fragmenti sećanja poput staklića kaleidoskopa.

Ti si me oslobodio. Iako nisam želela da to bude neko poput tebe, da ti ne bih dugovala zahvalnost, ipak si to uspeo da uradiš. Oslobodio si me stega koje su me pritiskale. Od predrasuda i stereotipa. Od pravila koja namećemo da bismo lakše pronašli smisao, ne shvatajući da pravila taj smisao ruše.

I šta uopšte sa tom apstraktnom idejom o smislu? Tražeći ga zaboravljamo da živimo život.

Oslobodio si me i od otimanja trenucima. Od straha da se živi punim plućima. Da se pogreši. Da se kaže: u redu je, proći će, sve je to život. Da se kaže: Postoji razlog zašto se dogodilo. Da se poviče: ‘Živi!’ i da se u to istinski poveruje. Da se smeje sa divnim saznanjem da imamo puno pravo na sreću. Da se ne dovodi u pitanje zašto smo baš nas dvoje završili zajedno umotani u jednu tešku noć. Da potražimo zaklon od tuđih pogleda u toj noći ne zbog srama ni stida već da bismo u potpunosti sačuvali trenutak samo za sebe i proživeli ga svakim atomom svoje snage.

I valjda svi jednom moramo proživeti jednu ljubav koja nas ne štedi. Ili makar par noći koje nikada neće prerasti u dane, ali koje ćemo proživeti jače nego mnoge godine koje su protekle do sad.

Ti si meni to pružio.

Nemam pravo da svaljujem krivicu,jer naučio si me – da se prepustim; da ne razmišljam o posledicama; da ne posustanem pred snagom želja; da kažem svetu da me nije briga za njegovo mišljenje; da se primaknem tebi koji odbacuješ, jer sam uverena da ćeš se jednom vratiti kad odeš. A otići ćeš.. Zato što se približavam, a ti to ne želiš.

I vratićeš se…

Zato što ima nečeg što te mami da pokušaš sa boljom od sebe.

Zato što je ego gladan. I ta glad ga navodi da učini ono što inače nikada ne bi. Jer glad ne zna za dostojanstvo. Ona razara. Kao što je mene razaralo sećanje na nas.

Zato što se neke kockice slože tek posle određenog vremena.

Zato što sam jednom u prolazu prošla pored tebe kao da ne postojiš.

Zato što nisi navikao na to da budeš nezapažen. Da te prebole.

Vratićeš se.

Zato što ćeš, uprkos svojoj želji da budeš večiti Petar Pan i ti jednom odrasti. A ja sam odrasla mnogo pre tebe.

Život se tako poigrava sa ljudima. Kao da smo ništa drugo do piuni na njegovoj šahovskoj tabli. Nevidljiva ruka povlači poteze. Možeš li išta da kontrolišeš? Ili se samo zavaravaš da imaš moć nad bilo čime na ovom svetu?

Forma mog življenja tada nije bila dovoljno jaka da bih mogla da trčim rame uz rame sa nekim poput tebe. Tvoj korak je bio duži, agresivniji. Kondicija besprekorna. Disanje uravnoteženo. Ja sam se umarala već nakon prvih minuta jedva dolazeći do daha koji si mi postepeno oduzimao.

Sada znam da bih mogla da te pratim. Da ti pariram. Štaviše, mogla bih i da te prestignem dok pokušavamo da dostignemo onaj ultimativni cilj. Koji god da je to cilj. Makar bila i ljubav koju sada samo ti osećaš.

Sada znam da je jedini način da trčim sa tobom taj da prvo potrčim ka sebi. Onda možda nakon toga i neću tražiti da budeš pored mene dok opisujem krugove. A i ako ipak budem tražila, uvek ću biti korak ispred tebe.

Budi se dan. Gase se ulične lampe.

Budi se jutro dok noć pakuje kofer.

Blede zvezde koje si molio da ti ispune želju.

Budi se život da ga proživim dok ti pakuješ svoj. Da odeš.


Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com