– Je li slobodno? – nagnuo se ka njoj kako bi ga čula, od Cigana koji su svirali oko njenog stola.
– Vidiš li nekoga na stolici? – upitno je podigla levu obrvu.
– Zahvaljujem. Ovo je ne znam koji put da te vidim ovde. Za istim stolom, samu, kako ti sviraju jednu te istu pesmu. Zašto noćima razbijaš čaše? – seo je i počeo da priča.
– Zato što tako hoću. – pripalila je cigaretu i povukla jedan dug dim, pa pustila napolje. –Može mi se, prijatelju.
– Ko te boli? – ispalio je jedno jednostavno, bezobrazno iskreno pitanje.
– Ma džaba vas bilo, i tebe i njega. Svi ste isti. – popila je sadržaj čaše na iskap i zateturala se ka toaletu, onako, sa cigaretom u ruci.

Bio bi joj draži da je samo sedeo i ćutao. Nikada nije volela te ljude koji su večito brinuli tuđu brigu. Volela je da sedi sama u kafani. Volela je da razbija čaše, volela je da kaže da su joj suze na licu od dima cigarete. A nju su voleli Cigani. Jer su sa njom zatvarali kafanu. Onu zadimljenu birtiju, na kraju male kaldrmisane ulice Beograda.

Pogledala se u ogledalo. Nije bilo šminke na njenom licu, samo putanja one suze koja svaki put vešto pobegne iz levog oka. Kosa joj je padala preko grudi. Davno je nije skratila. Na beloj košulji je falilo jedno dugme. Nije ga nikada ponovo zašila. Jebeš popravke.

Po rukama ogrebotine i tragovi krvi na dlanovima od slomljenih čaša. Pucale su noćima u njenim rukama. Koliko je god mogla da izdrži. Mala ju je naučila da tugom treba isprati i mozak i srce ponekad. Da sve treba otpatiti i isplakati. Nije se ona toga nikada stidela. I uvek je išla tim putem: otpati i isplači. Posle više nema šta da te boli. Proći će.

Izazivala je tuđe poglede, tako razbarušene kose, suznih očiju i zamišljenog pogleda. Svi su se pitali zašto je takva. Nije marila puno za poglede i šaputanja dok je prolazila između stolova

Bila je zima. I on je nekada voleo zimu. Možda je voli i sada. Te noći nije zatvorila kafanu. Pokupila je svoj kaput, ostatak novca spustila na sto i u znak pozdrava mahnula stalnim gostima. Momak je i dalje sedeo na stolici, ali ništa nije rekao. Samo ju je posmatrao.

Krenula je desno od birtije, pa na Dorćolsku kaldrmu. Pust grad, nigde nikoga. Bog te pita koje je doba bilo. Nije se usuđivala da pogleda na sat koji je, kao i uvek, stajao na zglobu njene desne ruke i bez koga nikuda iz stana nije izlazila. Nije više tako rado gledala na njega.

Na jednom od sledećih skretanja, tamo kod table na kojoj je pisalo „Dositejeva“ videla ga je. Stajao je naslonjen na zgradu, jedne noge savijene u kolenu i sa cigaretom u ruci. Gledao ju je ravno u oči.

Zatresla je glavom. Pahulje su joj se zadržale na kosi. Lepe, čvrste, oblika kao one koje je u školi kao mala pravila od papira. Mislila je da sanja. Mora biti da sanja. Počela je da umišlja, to je u njenom stanju normalno.

Prešla je ulicu i primakla se zgradi. Bila je u pravu. Nije bio tu.
Jedino što je zatekla bio je sveže bačeni opušak koji se još uvek dimio. Skliznula je ka asfaltu leđima naslonjenih na zid i posmatrala ga neko vreme. Dugo je od dima pravila oblik njegovog lica. Kao i od svake cigarete tih dana, uostalom.

Pogledala je na sat. Tri i dvadeset.


Izvor fotografije: pinterest.com

 

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.