Gost

Adam je stajao pred ogledalom i zurio u odraz svojih zlatnih očiju… Duboko je uzdahnuo i provukao šaku kroz svoju gustu grivu. Odavno je već bio navikao na svoju zversku pojavu, ali ponekad bi mu se, kao te večeri, na ramena, svom svojom težinom, spustila realnost njegove egzistencije. Izolovan od sveta… Usamljen… Zver! 

„Ujko!“, prenuo ga je Milenin glas iz hodnika. Uspravio se, popravio košulju i nabacio veliki osmeh ukrašen vencem smrtonosnih zuba, pre nego što je otvorio vrata i našao se licem u lice sa svojom sestričinom. 

„Jel’ sve u redu?“, upitala je Milena kriveći vrat kako bi svojim očima dosegla njegove. 

„U savršenom redu, princezo!“, odgovori joj on prilično uverljivo. 

Milena je sumnjičavo podigla levu obrvu, ali ipak ništa nije prokomentarisala. 

„Šta mogu da učinim za tebe, princezo? Gde je Marko? Zar nije trebalo večeras da zajedno spremate večeru?“ 

„Ej, pa tu je on, odavno je stigao! Eno ga dole, čeka te zajedno sa tvojim gostom.“

„Aha, sjajno! Evo… Čekaj… Gostom?“, upita Adam zbunjeno. On nije imao goste. Samo tri osobe su ga znale od kad je postao zver – Milena, njen momak Marko i Adamov lektor Stefan, a Stefan nije imao običaj da dođe nenajavljen. 

„Da…“, reče Milena pomalo nesigurno. „Došao je malopre… Rekao je da se odavno poznajete i da već zna sve o tebi i tvojoj kletvi i da stoga nema potrebe da te krijemo. Rekao je da jedva čeka ponovo da te vidi.“ 

Adam nije bio ništa manje zbunjen. Pogled mu je gledao kroz Milenu, a lice mu je bilo iskrivljeno u komičnu upitnu facu. Osmehnula mu se i rekla: „Hajde, idemo da ga pozdraviš… Možda će ti njegov lik skinuti taj upitnik sa lica. Ne izgleda zlonamerno – trebalo bi da je okej.“ 

Uhvatila ga je za šapu u povela ka dnevnoj sobi u prizemlju. 

„Adame! Tako mi je drago da te ponovo vidim!“, srdačno ga je pozdravio crnokosi čovek oštrih crta lica i intrigantno šarenih očiju – u njegovim očima kao da su se za prevlast nadmetale crna, smeđa, plava, zelena i žuta boja svih nijansi.

Adamu je prvo vilica pala do poda, a odmah zatim mu se licem razlio gnev. 

„Čarobnjak!“, procedio je kroz stisnute zube i pre nogo što je iko uspeo da reaguje, njegova džinovska šaka bi obavijena oko gostovog vrata uzdižući ga gotovo čitav metar iznad tla. 

„Čika Adame!“, uzviknu Marko.

„Ujko!“, vrisnu Milena. Nikada ranije nije videla svoj ujaka u ovom izdanju – prožetog gnevom i očima u kojima seva zlatna oluja. 

Marko i Milena su svim silama uprli bezuspešno pokušavajući da oslobode crnokosog čoveka iz Adamovog smrtonosnog stiska, ali njihov gost je potpuno staloženo visio iz Adamove šake i posmatrao gnev njegovih zlatnih očiju.

„Ti! Ti si mi ovo učinio! Ti si me pretvorio u ČUDOVIŠTE!!!“, dreknuo je Adam zasipajući pritom gosta pljuvačkom. 

„Ne, Adame, ja to nisam učinio…“, progovori njegov gost saosećajnim glasom. „Ja sam te pretvorio u zver i pritom na smrt osudio čudovište koje si do tada bio…“

Ove reči su kao munja pogodile Adama i kao hladan tuš sprale gnev sa njegovog lica i smirile zlatnu oluju njegovih očiju. 

„Ja…“, zaustio je Adam, ali odmah zatim i ostao bez reči.

„U redu je, prijatelju… Ti mene ni ne poznaješ, ali ja sam neizmerno ponosan na tebe i na čoveka koji si postao! Premašio si sva moja očekivanja…“

Adam pusti čovekov vrat i njegova stopala ponovo dotakoše tlo. Gost ispravi kragnu svoje košulje i osmehnu se domaćinu. 

Adam se ispravi, pročisti grlo i reče: „Izvinjavam se, ovo ponašanje je bilo izuzetno nedolično. Mogu li Vam ponuditi piće u neveštom pokušaju da se iskupim za ovaj svoj ispad?“ 

Gost se osmehnu i uz blagi naklon reče: „Burbon. I, molim te, bez persiranja – ježim se od toga.“

Adam klimnu glavom i pre nego što ode da sipa gostu piće i ponudi ga da sedne, posramljeno pogleda Milenu i Marka i tiho reče „Nadam se da ćete i vas dvoje uspeti da mi oprostite…“, na šta mu oni odvrtiše osmesima koji si poručivali kako ni nema šta da se oprosti. 

Nakon što su svo četvoro posedali u dnevnom boravku, gost je prvi progovorio: 

„Milena, kao što si do sad već i zaljučila, ja sam onaj koji je pre gotovo dve decenije prokleo tvog ujaka i osudio ga na ovaj zverski oblik. Znam da na prvi pogled izgledam kao negativac ove priče, ali verujem da će se Adam složiti sa mnom kada kažem da je zaista zaslužio prokletstvo koje sam mu podario.“

„Čarobnjače…“, poče Milena bojažljivo, ali je čovekov smeh prekinu.

„Nisam ja čarobnjak… Zovem se Venera, pa me tako možete i zvati.“, reče on.

„Ako nisi čarobnjak, šta si onda… Venero?“, upita Adam. 

„Zar ne bi radije znao zašto sam ovde? Danas? Posle toliko godina?“, odvrati Venera. 

Adam dignu obrvu.

„Ne baš. Radije bih znao šta si… Ali, s obzirom da vidim da je to nešto što, bar trenutno, ne želiš da podeliš sa nama, za sad ću se zadovoljiti i tim odgovorima koje nudiš.“

Venera se zadovoljno osmehnu. 

„Ovde sam, jer verujem da je bilo dosta… Smatram da si dovoljno dugo bio zver, da si se i više nego iskupio za čudovište koje si nekada davno bio i da si postao čovek koji zaslužuje drugu šansu.“

„Skinućeš kletvu sa ujke?!“, ozareno je upitala Milena.

„Eh, da znaš da bih draga devojko, ali ne mogu –  to nije u mojoj moći. Vidiš, kletva koju sam bacio na tvog ujaka nije zaista bila moja – samo sam je ’pozajmio’ od svoje supruge, koja je tu istu kletvu vekovima ranije bila upotrebila na nekom princu iz Francuske, a ja ne posedujem moć da kršim zakone njene magije…“

„Pa kako onda misliš da mi pomogneš? Ruža se već odavno istopila, tako da kletva više ne može biti skinuta ni na taj način…“, reče Adam.

Venera ispruži svoj dlan ka Adamu i na njemu se materijalizova nova ledena ruža, savršena kao i ona koju mu je podario pre gotovo dvadeset godina. 

„Ali zar nisi rekao…?“, zausti Marko.

„Rekao sam da ne mogu da kršim zakone njene magije – nisam rekao da ne mogu da nađem rupe u njima…“, namignu mu Venera.

Adam uze ružu i na par trenutaka mu se rasplamsa nada u očima, ali zatim i utihnu. 

„Nema svrhe…“, reče on rezignirano. „Možda i jesam postao bolji čovek, ali niko ne bi dopustio ovoj zverskoj pojavi da se približi dovoljno blizu kako bi se zaljubio u njega.“ 

„Ne brini se ti ništa, prijatelju! Imam ti ja rešenje i za to!“, uzbuđeno odvrati Venera. 

Adam ga upitno pogleda.

„Reci mi, Adame, da li si ikada bio na maskenbalu?“


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: deviantart.com