Heroj i zlikovac

Venera je prošao pored velike table na kojoj je pisalo „Lazarus fondacija za nezbrinutu decu“. Prošao je kroz veliku kapiju i koračao prostranim dvorištem ogromnog imanja, posmatrajući decu koja su se igrala svuda naokolo.
„Vau! Kako ti imaš lepe oči!“, zadivljeno mu je rekla plavokosa devojčica smeđih očiju.
Venera joj se nasmešio, klekao kako bi bio njene visine i rekao: „Hvala ti, lepotice. I meni se tvoje baš sviđaju – prelepe su!“
„Venero!“, čuo je veseli uzvik dok je posmatrao široki osmeh koji je izmamio devojčici.
„Tako me zovu!“, odviknu ustajući i okrećući se ka Lazaru koji ga uhvati u veliki srdačan zagrljaj.
„Očekivao sam te, znaš? Čuo sam da si posetio kampuse fondacije u Aziji, Africi, Australiji i Amerikama, tako da sam znao da svakog časa mogu da te očekujem i ovde.“, reče Lazar.
„Da, da, morao sam da vidim šta si to stvorio u poslednjih godinu i kusur dana. Fondacija za nezbrinutu decu… Ne mogu da kažem da sam iznenađen.“
„Šta mogu, uvek sam se osećao bliskim njima, s obzirom da sam, kao što već znaš, jedva i upoznao svog oca… A to što ne mogu da imam sopstvenu decu je samo rasplamsalo moju tinjajuću želju da zbrinem napuštenu tuđu.“
Venera mu se saosećajno osmehnu, pa spusti pogled na plavokosu devojčicu koja je i dalje zurila u njega.
„Natalija, ako čika Venera obeća da će da se vratiti da te još jednom vidi pre nego što ode, hoćeš li dopustiti da nas dvojica malo prošetamo?“, upita je Lazar sa osmehom.
Devojčica malo razmiisli, pa klimnu glavom. Venera je pomazi po kosici i krenu da korača stazom uz Lazara.
„Natalija?“, upita kad su malo odmakli.
„Mhm… Znaš, iako uopše ne liči na moju Nataliju, uvek me podseti na nju, ali ne zbog imena – zbog njene energije i duha! Iskrenosti!“
„Razumem…“, osmehnuvši se reče Venera.
„Jesi li je video skoro?“
„Mhm…“
„I kako joj je tamo?“
„Jel’ ti to mene malo zezaš? To je jebeni Raj – kako bi joj bilo?“
Lazar se nasmeja.
„Da, pretpostavljam da si u pravu… Samo mi nedostaje, pa zato… Ma znaš već.“
„Znam, nedostaješ i ti njoj – ti si jedino što joj tamo nedostaje.“
Lazar klimnu glavom i duboko udahnu.
„Nego, šta ima kod tebe?“, upita.
„Ništa posebno… Letuckam unaokolo… Činim šta mogu…“
Lazar ga pogleda ispod oka.
„Gledao sam vesti sinoć…“, reče.
„Jel’?“, upita Venera skrećući pogled.
„Mhm… Neko je izmasakrirao štab jakuza u Tokiju…“
„Pa dobro, oni su loši momci, zar ne?“
„Iz-ma-sa-kri-rao, Venero!“, reče Lazar zaustavljajući se i fiksirajući anđela pogledom.
„Šta je?! Nemoj tako da me gledaš! Ti likovi su to i više nego zaslužili!“, obrecnu se Venera.
„Poodkidao si im glave!“, optuži ga Lazar.
„Brza i milosrdna smrt!“, odvrati Venera.
„Jednom je kičma bila iščupana!“
„Taj me je upucao!“
„A to te je kao povredilo?“
„Povredilo mi je osećanja…“, reče Venera upućujući mu naivni pogled.
„Daj bre, nemoj da se zajebavaš! Jednom je srce bilo iščupano iz grudi i nabijeno u usta!!!“
„Taj im je bio vođa i morao sam da pošaljem poruku, koja je, složićeš se, bila i više nego jasna“, reče Venera, sada potpuno ozbiljan.
„Bože, V…“, tiho izusti Lazar.
„E, nemoj njega da potežeš! Da mu je stalo bio bi ovde i sam činio nešto povodom svega toga!“
„Nisam… To je samo uzrečica. Vrlo dobro znaš da sam ja, izuzimajući tebe, poslednja osoba koja bi mu se obratila.“
„Ma znam, Emanuel… Izvini! Lazare… Stara navika… Ja nisam kao ti… Ne mogu da zbrinem na hiljade dece širom sveta i da strpljivo čekam da izrastu u dobre ljude. Ja moram da delam sada! Moram danas da zaštitim one koji ne mogu sami sebe da zaštite i moram da smrvim one koji su im pretnja. Ti si, dragi moj prijatelju, u meni uvek video anđela, ali neretko si s uma smetao da ja nisam samo običan anđeo – zaboravljaš koje mesto sam gotovo celog svog postojanja domom zvao…“
Lazar uzdahnu.
„U pravu si…“, reče. „Ja oduvek u tebi vidim izvor jarke svetlosti i znam da ti je stalo, zaista stalo, ali… Tvoje metode me ponekad…“
Tišina se uvuče između njih. Svaki udubljen u svoje misli. Najzad, Lazar je otera.
„Venero… Završio sam. Vreme je da idem.“
„Molim? A fondacija?“, upita Venera istinski iznenađen.
„Fondacija je obezbeđena. Moja uloga je bila samo da povežem prave ljude i sad im više nisam potreban. Mogu da idem…“, reče Lazar i pogleda šarenookog anđela odlučnim pogledom.
„Znači odlučio si?“
„Jesam.“
„I ne mogu nikako da te navedem da se predomisliš?“
„Ne, ovaj put ne možeš.“
„U redu…“
„Pomoći ćeš mi?“
„One noći u baru ti rekoh da hoću – to i dalje stoji.“
„Važi. Nego… Kako misliš to da izvedeš?“
„Pa, s obzirom da poseduješ besmrtno telo, mislio sam da jednostavno izvučem tvoju dušu iz njega i pustim je da sama nađe svoj put ka Natalijinoj.“
„Hm, sviđa mi se kako to zvuči… Može!“
„Ne plašiš se šta će Otac reći?“
„Dovraga s njim! Bio sam razapet na krst za njega, a on se već više od dve hiljade godina nije udostojio ni svojim prisustvom da me počastvuje – nikog od nas! To što si ti jednom sasvim slučajno naleteo na njega ne uzimam u obzir! Baš me briga šta će on da misli!“
Venera samo oštro klimnu glavom.
„Onda nas vodi negde gde nećemo biti uznemiravani…“, reče.

Nakon što su ušli u malu spavaću sobu debelih zavesa navučenih na prozore, Lazar je zaključao vrata za njima i stao pred Veneru.
„Spreman?“, upita anđeo.
Lazar bez oklevanja klimnu glavom.
„U redu onda… Vidimo se gore, stari prijatelju…“, reče Venera i zasuče rukave košulje.
Zakoračio je ka Lazaru i svojom šakom obuhvatio njegov vrat, a zatim ga čvrsto stisnuo, ali ne šakom – svojom nebeskom energijom. Njegova šaka je i dalje nežno držala Lazarov vrat, ali on je čvrsto zgrabio nešto ispod kože svog prijatelja, nešto nematerijalno – držao je njegovu dušu! A zatim je i snažno povukao u nameri da izvuče Lazarevu dušu iz njegovog besmrtnog tela. Ali… Bezuspešno. Besmrtno telo nije želelo da oslobodi dušu koja je bila njegov zatočenik već milenijumima i pratilo bi je gde god bi je Venera odvukao. Nakon još nekoliko bezuspešnih pokušaja, Venera je pustio Lazarevu dušu i sklonio ruku sa njegovog vrata.
„Ne vredi… Ne mogu da je izvučem – Otac se postarao da ni taj trik ne upali. Jebi ga, trebalo je da znam da je predvideo i osigurao se i protiv toga. Izvini što sam ti dao lažnu nadu…“
„Nema potrebe da se izvinjavaš – ti si učinio sve što je bilo u tvojoj moći… Njegova volja je da tvoja moć ne bude dovoljna. Da mi je bar znati šta On još želi od mene… I koliko… Koliko još želi od mene…“, gotovo prošaputa Lazar odsutno podižući pogled ka nebu.
„Lazare…“, ču kako ga oslovi Venera, ali nakon što spusti pogled ka njemu, bi suočen sa praznom prostorijom.

U međuvremenu, na drugoj strani sveta…
Samael je koračao oronulom kriptom osvetljenom svetlošću uljane lampe. Odmeravao je veliki heksagram na kamenom podu čije je crtanje bio upravo završio. Svaki krak heksagrama beše krunisan drugačijim mističnim simbolom čije značenje se ne bi moglo pronaći ni u jednoj smrtničkoj knjizi.
„Da, ovo bi trebalo da bude dovoljno…“, reče sebi u bradu.
Ispruži šaku i u njoj mu se uz grimizni dim stvori bodež predivno izrezbarene grimizno-crne drške. Zatim zasuče rukav druge ruke i bodežom raseče njen dlan. Zakorači napred i pusti krv da kaplje unutar heksagrama pritom glasno govoreći: „Svojom krvlju prizivam te pali anđele raja i kralju pakla… Zvezdo koji nisi zvezda, odazovi se mom pozivu!“
Vazduh zatreperi i vetar poče da duva iz heksagrama, a zatim se unutar njega uz crni dim pojavi anđeo zbunjenih šarenih očiju.
„Dovraga, Samael! Bio sam u sred razgovora!“, pobuni se Venera kada je njegov pogled pronašao Samaelove sada šarene oči.
„Žao mi je, matori…“, reče Samael, iako mu očigledno nije bilo nimalo žao.
„Plus, jedna malena devojčica je očekivala da je pozdravim pre nego što odem!“, dodade Venera provlačeći šaku kroz svoju crnu kosu.
„Preboleće ona to – deca su žilava“, mirno reče Samael.
Venera osmotri prostoriju u kojoj se nalaze i zapazi heksagram unutar kog je stajao.
„Zaista? Zarobićeš me u nebeskom heksagramu?“, upita sasecajući Samela pogledom.
„Ti si me naučio kako! Hej, mislio sam da ćeš biti ponosan – sam sam začarao kredu!“, zadovoljno odvrati Samel.
„Da, prosto zračim posnosom…“, sarkastično reče Venera. „Slušaj, nemam vremena za ovo, šta god da je ovo – moram negde da budem večeras.“
„Znam, matori, vrlo dobro znam gde ’treba’ da budeš večeras i upravo zato se sada nalaziš tu gde jesi.“
„Čekaj… Šta? Od kad tebi smeta kad ja spašavam nevine i eliminišem zle?“, zbunjeno upita Venera.
Samel uzdahnu.
„Hoćeš da sprečiš inicijaciju novih članova u satanističku sektu u Brazilu koja će biti krunisana žrtvovanjem desetoro nevinih mladih, zar ne?“
„Da…“
„A da li znaš da će to žrtvovanje, kao finalni test, svojim rukama izvesti STOTINU iskušenika i time osuditi svoje duše na pakao?“
Realizacija se razlila Venerinim licem.
„Znači u tome je stvar? Dopustićeš da umre deset nevinih, samo da bi obezbedio paklu više duša?“, preneraženo upita.
„Ma daj, matori, vrlo dobro znaš da ne marim za te smrtničke afere – Veliki Rat je moja jedina briga.“
„Dođavola, Samel, koliko puta treba da ti kažem?! Neće biti Velikog Rata! Čak i ako dođe do apokalipse, Rata neće biti! Poenta apokalipse nismo mi, pakao i raj – poenta su oni, ljudi! I zato te molim da napustiš tu svoju opsesiju skupljanja duša i izgradnje armije za rat koji se nikada neće ni dogoditi!“
Samael oštro odmahnu glavom. Venerine reči su poljuljale njegov staložen manir.
„Znaš šta, matori? Dosta je bilo! Mislim da si dovoljno dugo bio idiot!“
„Šta to treba da znači?“
„A ne, ja neću da se upuštam u to! Pronađi kevu i neka ti ona PONOVO ispriča istinu o tvom Ocu, samo joj reci da ovaj put ostane karakter i ne izbriše ti pamćenje bez obzira kakva tvoja reakcija bude…“
„Ček, šta?“
„To je sve što ću reći!“, reče Samael i krenu ka izlazu iz kripte.
„Samael! Čekaj!“
Samael zastade i osvrnu se ka njemu.
„Nedostaju mi dani kada smo zajedno harali svetom… To i nije bilo tako davno… Sećaš li se kad smo ubedili Hitlera kako je pohod na Rusiju najbolji strateški potez koji može da preduzme?“
Samael se setno osmehnu.
„Da… To je bilo zaista veličanstveno…“, tiho reče.
„Šta se promenilo od tad?“
Samael čvrsto uhvati njegov pogled svojim i reče: „Apokalipsa se bliži – jahači samo što nisu zajahali, a ti i dalje nemaš pojma šta je zaista na kocki. Probudi se, matori! Nađi kevu i dopusti joj da ti otvori oči – rat dolazi i plašim se da ćeš nas, ako zbog neznanja izabereš pogrešnu stranu, sve osuditi na propast…“
Samael pusti Venerin zbunjen pogled i napusti kriptu ne dodavši više ništa. Nije rekao Veneri ništa o svojim naporima da spreči apokalipsu. Nije mu rekao da je dobijanje Velikog Rata samo plan B. Nije se usudio ni da mu spomene plan A. Smatrao je da Venera još uvek nije ni približno spreman da prihvati to što on priprema…
Crnokosi anđeo posegnu za svojim telefonom kako bi potvrdio svoju pretpostavku – bez signala. Spusti se na tlo i sede prekrstivši noge, čekajući da magija iz krede izvetri i pusti ga na slobodu. Razmišljao je o svojoj ženi. Pitao se… Da li će joj biti drago da ga vidi?


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: pinterest.com