Hladno mi je

Dane u kojima nismo zajedno, ja nešto baš i ne volim.
To su one brojke u kalendaru, koje kao da se nikada neće promeniti,
pa stoje tu i rugaju mi se.
U tim danima kraj svog uha ne mogu da čujem tvoj glas
i osetim tvoju ruku na mom kolenu.
A te male brojke precrtavala bih bezbroj puta,
kao da će ih od toga mnogo brže zameniti druge.
Da odu ti dani u kojima te nemam
i da se više nikada ne vrate,
da konačno dođe bezbroj onih u kojima ću te imati.
Dani u kojima te nemam pravi su pravcati đavoli,
pa se tako nevaspitano oduže,
minuti kao da traju godinama, a sati i po nekoliko vekova.
Nisu mi ni noći nešto naročito omiljene.
One mi na tacni služe setu i čežnju kao neki čokoladni kolač,
a znaš koliko volim čokoladu,
pa ih prihvatam i dozvoljavam da me obuzimaju i muče,
dok ih san ne savlada, pa me istrgne od njih.
Tada me svaki nerv boli i tada te samo želim kraj sebe.
Tu u mojoj sobi, u mom krevetu.
I kao neko razmaženo dete stalno ponavljam
kako ne želim takve dane kad se nemamo,
niti želim takve noći.
I kako neću da spavam bez tebe.
Mili, hladno mi je.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.