Kao što je svima već odavno jasno, imamo tu nesreću da živimo u vremenu u kom vlada neverovatna hiperprodukcija knjiga. S druge strane, objavljuje se neverovatno mali broj književnih dela. Paradoksalno, ali da, do sada smo valjda shvatili da nije sve što je ukoričeno – književno delo, te da izuzetno mali broj svega onoga što se danas stavlja među korice i naziva bestselerom zapravo ima bilo kakvu umetničku vrednost.

Teška vremena, prijatelju moj. Rešila sam da se ovaj put ne obratim narodu koji čita. Uz sav rizik da na sebe navučem gnev širokih stvaralačkih masa, obratiću se tebi, koji pišeš, a nisi ni svestan šta pišeš, i tebi koji objavljuješ, a nisi ni svestan šta objavljuješ. Reći ću ti zašto, iz moje skromne perspektive, nisi pisac, ni pesnik, iako žarko želiš da to budeš.

Zašto nisi pisac?

Zato što si tek počeo, a ego ti je u oblacima.

Najlakše je poslati priču ili pesmu prijatelju. Nekom ko se ne razume u književnost, koga književnost ne zanima. Nekom ko će reći: „Bravo“, „Svaka čast“, „Kidaš, matori, samo tako nastavi“, bez daljeg udubljivanja. Naravno da nećeš pitati ima li zamerki i naravno da nećeš potražiti kompleksniju kritiku jer – pohvala je dovoljna za ego pisca u pokušaju.

Zadesi li se, sasvim slučajno, u blizini neko zainteresovan, spreman da te iskritikuje, usmeri i dobronamerno ukaže na propuste, dići ćeš nos u nebesa jer hej – to je verovatno neko neostvaren, neko propao ko samo želi da ti naudi i uništi ti karijeru književnika. Koju karijeru? Kog književnika? Pre nego što rešiš da se samoproglasiš piscem, daj svoj rad nekom kompetentnom i nepristrasnom. Čikam te da pokažeš svoje radove pofesoru koji ti nije predavao ili čoveku sa ulice koji voli da čita. Bilo kome kome neće biti problem da ti kaže istinu i slomi ti srce (ili ne – jer hej, vrediš!).

Nije sve što se deli na pasuse priča, niti je sve što se rimuje – pesma.

Zato što deset psovki i pijanstvo ne znače da si Bukovski.

Mogu samo da pretpostavim koliko se puta Bukovski prevrnuo u grobu zbog svih onih koji žele da budu „bludni sinovi“, usled nedostatka sopstvenih ideja. Ili usled lenjosti da se bave bilo čime originalnim. Realno, jeste da deluje poprilično jednostavno. Sedneš, ispucaš na papir kako je život sranje, kako si nesređen i niko te ne shvata, i eto ga! Bez uvrede, ali ako misliš da te količina alkohola koju popiješ ispred dragstora, nepismenost i elementarna nekultura čine Bukovskim… malo si se (khm!) zajebo.

Zato što si dao hiljadu evra da te izdavač objavi.

Pre par godina, došla sam u ovu situaciju. Jedan mali izdavač u ekspanziji pohvalio je moje vrsne stvaralačke sposobnosti i šta ti ja znam šta već. Barokno je zakitio odveć prekomplikovane rečenice da bih razumela njihovo poimanje moje poprilično jednostavne proze, ali dovoljno da se „isprimam“ da sam mnogo dobar pisac. Ispala! Ispod epa o mojoj pretalentovanosti, ležala je crveno uokvirena suma od hiljadu evra. Plati pa se klati. Malo sam se informisala o drugim delima koja je dotični izdavač objavio. Malo je reći da sam bila šokirana sadržajima. I ne govorim samo o kvalitetu pisanja… već i o lekturi, izgledu izdanja i načinima na koje se oni promovišu – uprkos sredstvima koja u njih ulažeš kao autor. A onda mi đavo nije dao mira – u roku od tri sata sastavila zbirku kvazipesama i poslala na isti konkurs, da bih dobila još jedan potvrdan odgovor pun pozitivnih impresija, sa još jednom vrtoglavom cifrom u dnu mejla.

Naravoučenija: Očito je da danas nije svim izdavačima stalo do promocije kvaliteta. Ima i onih koji rade isključivo za platu, profitabilnost i uspešnu poslovnu godinu, na račun tvoje naivnosti i neosvešćenosti. Jeste, super je objaviti. Ali nekad nije stvar u tome da li si objavio. Nego šta si objavio. 

Zato što hraniš ego drugim pokušajima pisaca, željan sopstvenog trenutka slave.

Da se ne lažemo, marketing je super stvar. Internet danas zaista čini čuda za nas. Sve što je potrebno jeste da daš vetar u leđa nekome i onda čekaš da ti on uzvrati ili te potapše po ramenu, i eto te – neko će već čuti za tebe.

Primera radi, blogujem neko vreme, ne smatram sebe nekim piscem, odavno nisam ni napisala nešto onako, „književno“. Ali pišem svašta dovoljno dugo da imam ljude koji me prate u manjoj ili većoj meri i tu su da daju i dobar i loš komentar. S druge strane, tu su i potpuno nepoznati ljude koji dođu do mene i hvale moje tekstove (a ubrzo se ispostavi i da ih nisu ni pročitali)… Postavlja se pitanje, a zašto? Zato što su, uglavnom, „pisci u usponu“ i treba im da se za njih čuje. Treba im da im uzvratim kompliment, da ih ispromovišem, da ih šerujem, objavim, zapratim. I uvek sam to i radila, kad verujem u nečiji kvalitet. Kad ne – hvala na pokušaju, al’ žalim slučaj.

Poenta: Ako ćeš da pišeš – drži do sebe. Nemoj se unižavati i šlihtati da bi naveo nekoga da obrati pažnju na tebe. Jednostavno, nemoj. Pogrešno je.

Zato što pišeš ono „što može da se proda“ i uživaš kiteći se (neosnovano?!) titulom pisca.

Mladi danas imaju potrebu da naglase da su „pisac“, „pesnik“, „književnik u usponu“. I sama sam imala taj neki stav u tinejdžerskim godinama. Što? Pa, pretencioznost. Želja za afirmacijom. Mišljenje da si najsjajniji i najbolji… a neretko jednostavno – nisi.

Ipak, ako si dovoljno srećan, jednog dana izađeš iz puberteta i postane ti jasno da nisi pisac dok ne shvatiš da književnost nije profesija. Da pisac nije radnik. Da te veći tiraž ne čini većim piscem. Da te prodat bubreg i babina penzija koji će platiti knjigu takođe ne čine piscem. Da je književnost umetnost. Ljubav. Život. Da treba da se pustiš praznog mlaćenja slame i odlikovanja. Da treba da pišeš.

U današnje vreme, ubeđena sam da je više neverovatnih pisaca među onima koji nikada nisu objavljeni, ili među onima koji su objavljeni svega par puta, nego među ljudima koji se kite ovom „prestižnom titulom“ i milionskim tiražima.

Znam da je danas umetnost izboriti se za sebe i da se služimo najrazličitijim sredstvima. Al’ ma koliko neko verovao da je skromnost prevaziđena i da danas to nije vrlina, smatram da je gubitak skromnosti, kod pisaca bar, i mladih koji to žele biti, dobar put ka (neosnovanoj) egocentričnosti i sujeti koja nema granica. A ako si sujetan, nerealan, ne prihvataš kritiku i prodaješ se da bi udovoljio masama, a tek počinješ… nisi pisac. Idi kući.

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.