Poslednji dan avgusta tekuće godine,
seo sam nešto oko podneva da pišem
sa namerom da iz sebe isteram ono nešto,
što sam siguran da je stvarno,
a što ne umem da ispričam
da naslikam ili da izvajam.
U grudima mi je danima kuvalo
i gorelo poput ognja,
ono što sam osećao.

Sedim u kupeu voza koji saobraća do pakla i nazad,
sedeo sam u poslednjem vagonu,
u praznom kupeu, naravno do prozora,
naherio sam šešir i namestio naočare za sunce,
kako bih dobro sakrio pogled,
vožnja je dugo trajala,
ubio sam hiljade i hiljade kilometara.
Četiri duge godine putovanja bez pauze,
bez doma i odmora,
od prvog do poslednjeg kruga pakla i nazad.
prolazio sam pored barova i parkova
u kojima sam bio čest gost,
imena im nisam pamtio,
kao ni imena ljudi koji su tamo sedeli i radili,
poslednja vožnja trajala je dugo,
u pesnici sam stezao kartu u jednom smeru,
smešio mi se izlaz,
smešila mi se granica.

Na granici pretresali su svakog putnika,
bilo nas je malo,
a oni su bili surovi, istresali su nas iz gaća,
bilo je tu čudaka u dubokoj starosti,
koji su se vraćali na površinu kako bi umrli
i možda dobili oprost za svoje grešne živote.
Bilo je par mladića poput mene,
sa nešto prtljaga, ožiljaka po telu i iznad slepoočnice,
i svi smo dobro krili poglede,
pozdravljajući se klimanjem glave u prolazu.
Carinici su nas pretresali,
otimali su pića, drogu, cigare,
Šta se desi ispod površine,
tu dole i ostaje,
ali ako se vratiš, mali, čekaće te prtljag ovde.
Smešio mi se debeli istetovirani carinik,
Bez pogovora sam ostavio stoje torbe
torbe sa pićem, noževima, pištoljima
cigaretama i tabletama.
Sa sobom sam nosio oproštajno pismo koje sam napisao
u krugu Agonije.
Nosio sam ga skrivenog u čizmi,
da me podseća da ožiljke na duši nisam zaradio džabe,
a i siguran sam da mi ne bi otimali parče hartije,
jer ionako nisu znali da čitaju.

Prošli smo carinu i kroz pola sata već sam bio na površini,
prvi put posle četiri godine sam udahnuo svež vazduh
i osetio sunce na koži i vetar kako me miluje.
Prvi put posle četiri godine,
tog 15.avgusta, osetio sam miris života,
osećao sam kako me peče oproštajno pismo,
kako me peku ožiljci na duši,
kako me boli stomak od tableta koje sam gutao
u nadi da se neću probuditi u jednom od krugova pakla.
Mali! Ovo je tvoja stanica!
dreknuo je matori kondukter,
ostavio sam mu svoje prstenje da ih trampi za dop,
iskočivši iz voza poput pantera,
kleknuo sam na obalu reke i po prvi put
sa svojih ruku spirao krv i garež
sa lica skidao katran, bol i miris smrti,
jer dosta mi je bola bilo kakve vrste!

Skinuo sam prljavu, krvavu i odrpanu garderobu sa sebe
vratio se kući i ispod parketa sakrio oproštajno pismo
da me svakog dana podseća
da onaj konac o kome je moj život visio te noći u 01:42
može mnogo da istrpi i da to nije konac već jebena sajla
koja ne ume da pukne.
iz inata i prkosa.
Mir sam našao u Miljakovačkoj šumi,
u kojoj sam danima tražio sebe,
pravio nove noževe i nove pištolje u istim onim čizmama,
osedlao sam novog konja i umivao se na istoj reci svakog dana
opijen mirisom života.
Iz čistog prkosa i inata
iskovao sam mač koji štiti moju dušu,
koja se na mala vrata vratila
da se ponovo popne na vrh sveta!

Samo iz inata i prkosa, ponovo je podignut gard!


Piše: Miloš Milenković ◊ Izvor fotografije: shutterstock.com