Inspiracija

U modro plavo, svetlo plavo, belo, žuto, narandžasto i pri dnu crno se obojilo nebo.
A Sunce se zavuklo iza onih visokih planina u daljini, pa još dalje.
A kada se Sunce gasi, Mesec se pali…
I Mesec i one visoke svetiljke duž tvoje ulice.
I tada zamirišu kokice i ušećerene jabuke.
I parovi se uhvate za ruke.
Pa se rašire po celom trgu.
I još dalje.
A neki se prozori zamrače i neke se roletne spuste.
I neko se uplaši mraka.
Ali ne kao dete. Već mnogo više.
Jer taj neko zna da u mraku živi patnja.
I uspomene.
I rastanci.
I suze.
I još mnogo suza.
I još više vina.
A ti se tek tada budiš.
I trljaš oči…
I gledaš na sat.
Pa kuvaš duplu kafu i razmičeš zavese.
I tako prelepo sanjiva gledaš u Mesec.
I sa njim šapućeš o nama.
Pa ređaš papire po stolu.
I vadiš staru beležnicu.
Onu punu mene.
Pa me pišeš dok ne svane.
I još duže.
Pa me žvrljaš i prepravljaš.
Kao da sam samo reč i ništa više.
Pa plešeš sa sumrakom.
Igraš se sa njim.
I vidim tvoju senku kako se leluja po zidovima.
Krećeš se u ritmu povetarca.
Zvezde ti trepere po koži.
Zamišljeno gledaš u papire.
Nedostaje ti kraj.
Ona rečenica kojom ćeš zaokružiti priču.
A noć je tvoja prijateljica.
Tvoja saputnica.
Ti joj govoriš naše tajne, onda ti za uzvrat da inspiraciju.
Bar imaš materijala.
Mnogo smo tajni za sobom ostavili.
Dok se nebo bude Sunčevim zracima kupalo ti ćeš spavati.
Spokojna.
Bez misli.
Jer ćeš noćas završiti priču koja godinam u fioci živi.
Popunićeš belinu papira bolom koji smo za nama ostavili.
Podići ćeš čašu ka nebu.
Nazdravićeš sa mesečinom.
Za nas.
Za rastanke.
Za patnje.
I nove pobede.
Jer noć pre toga me je uzela.
Otišao sam sa njom u novu zoru.
A ti si dobila zaplet.
Dobila si kraj vredan čitanja.
Nije mnogo, ali je svakako bolje od nas.


Autor: Anđela Češljarac