Iza zidova

U pauzama između jutarnje kafe, popunjavanja beskrajne papirologije i žurbe na posao, setila bi se povremeno priče o dragom prijatelju koji nije znao kako mu kuća izgleda otpozadi. Posle dvadeset i nešto godina života u njoj, gost koji je došao u posetu na nekoliko dana jednostavno ga je zapitao: „A, šta ima iza?“ „Ne znam“, odgovorio je ravnodušno prijatelj. „Nikad me nije zanimalo da pogledam.“ Na insistiranje gosta, izašli su u dvorište i načinili jedan sasvim mali polukrug u prostoru oko kuće. Istini za volju, i sa zadnje strane bila je to sasvim obična stambena građevina, ni po čemu posebnog, blago oronulog zida, uz čiju se površinu usamljena puzavica pela bez ikakvog osećaja za žurbu. Ni sama nije mogla da objasni zašto bi joj ta tako beznačajna priča s vremena na vreme proklizila moždanim vijugama – možda, pretpostavljala je i sama sebe ostavljala bez odgovora, zato što je odmalena volela da traži značenja i tamo gde ih na prvi pogled nije bilo, da iskopava smislove koji sami po sebi nisu boli oči. „Pa, ne znam ni ja kako izgleda moja zgrada otpozadi“, konstatovala bi dok je ispijala gutljaj kafe i popunjavala pravougaona polja na uplatnici za izmirivanje troškova utrošene (ili, kako je često imala utisak) protraćene električne energije. „A nemam vremena ni da saznam“, nametao se zaključak izazvan pogledom na kazaljke koje su se stapale u jednu, pokazujući dvadeset minuta do osam.

Mora li život da bude takav? – bilo je pitanje koje je često mučilo njenu večito umornu svest. U svojoj glavi, nije morala ni da naročito raščlanjuje značenje prideva takav – u tih pet slova već je bila smeštena čitava slika, blago teskobna, hrapava na dodir, pomalo zamućena dimom cigarete koji se njiše kroz vazduh sa dna drvene pepeljare (staklene joj je bilo teško da održi u životu duže od nedelju dana). „A kad ćemo već jednom da upoznamo tog Milana?“, cvrkutale su tetke i strine kad god bi se zatekla s njima na ritualnom ispijanju kafe u nedeljno popodne. „Zauzet je, mnogo radi“, provlačilo bi se nekako kroz zube stisnute u osmeh do granica škrguta. Upoznaćete ga, hoćete… Kada bude postalo moguće upoznati izmišljene likove. Kada ludi naučnici u saradnji sa još luđim psihijatrima uspeju da ožive imaginarne muškarce rođene da bi se zadovoljila radoznalost ograničenih umova, davao je sarkazam oduška sebi negde iza sleđenog (ili možda voštanog) osmeha. „A kad ćete već jednom da počnete da radite svoj posao kako treba?“, oglašavali su se preko prozora šaltera ili kroz odškrinuta vrata kancelarije nervozni klijenti, tonovima koji definitivno nisu bili ni u kakvom srodstvu sa cvrkutom. Radila je kako treba. No, nesumnjivo je da sintagma kako treba za svaku ljudsku indivuduu ima zasebno značenje. Uostalom, to i nije bio njen posao. Njen posao je bio negde drugde – negde van granica ovog mesta, negde u onom širokom prostranstvu koje se pruža pred vama kada autom ubačenim u treću brzinu (ili, ako ste u kondiciji, biciklom na kome se točkovi obrću toliko brzo da više ne vidite ni obrise žica) prođete pored znaka na kome, sa druge strane, piše Dobro došli u mesto N. „Moraš da se uklapaš u društvo, draga“, govorila bi joj majka dok drvenom kašikom meša crvenu smesu ajvara u plavoj šerpi na tufne. „Čovek danas mora da se trudi da bude prihvaćen, jer sam nije ni za šta… Uostalom, gledaj da budeš u dobrim odnosima sa direktorom Simićem, načula sam da matora Jovićka ide u penziju… Nije loše da te ima u vidu za to mesto. Probaj, dušo! Je li dovoljno slano?“ Pustila je da joj malo ukuvane smeše sklizne niz grlo – kao da nije imala nikakav ukus. Ali, svi su oni, sa svojim malim svetovima, svojim malim, praznim životima, tako… tako sivi. I njima to ne smeta. Ja, međutim, stvarno, ali stvarno volim boje  „Da, mama, u petak idemo svi zajedno na proslavu godišnjice firme… Baš se radujem. Dovoljno je slano. Savršeno.“

Ulazna vrata zgrade koja je u neko popodnevno doba otključavala običnim sivim ključem (toliko običnim da je, svaki put kada bi ga uzela u ruku, pomišljala na to koliko mora da je tužno biti tako jadan, tako isti među milionima jednakih), gledala su na zapad. Dok je vrtela ključ u bravi (a često je bilo teško setiti se da li je pravilan smer ulevo ili udesno), sunce bi je milovalo po kosi čvrsto skupljenoj u punđu i leđima sivog poslovnog sakoa. Ponekad, učinilo bi joj se da bi bilo tako lako zbaciti sa sebe taj do savršenstva ispeglani sako, pustiti kosu da zaleluja na povetarcu, i jednostavno potrčati. Negde. Gotovo nebitno gde. Onda bi se, kao da prekida magiju, začulo jedno obično, sivo škljoc, i unutrašnjost zgrade nemo bi je pozvala u sebe. Ulazila je i zatvarala vrata.

A onda, bile su tu i iritantne ogrebotine na zidu. Možda ih je napravila dok je unosila svoje stvari u sobu, mada je bilo teško objasniti kako je uspela da izgrebe zid pored kreveta na kome spava. I još manje, kako to nije primetila već cele dve nedelje. Opet, sumnjičavo je motrila i na ujninog mačka, koji se nevino izležavao u svojoj korpi u ćošku. Da nisi ti, mali gade, skakao po mom krevetu i malo crtao po tapetama, a? Pospani pogled debeljuškaste životinje nije odavao nikakvu nameru da na neizgovoreno pitanje da bilo kakav odgovor. “Tako li mi čuvaš stan?”, zamišljala je kako prekorno izgovara ujna po povratku sa putovanja, dlanova odlučno prikovanih za široke kukove. “Ostani tu dok se ne vratim”, velikodušno je predložila dve nedelje ranije. Pobeći od kuće na mesec i po dana (makar čitave tri ulice daleko), i nije zvučalo tako loše. Pa opet, neki majušni glas skriven ispod stopljenih naslaga nadanja i rezignacije, šaputao je čudne stvari. Tamo negde postoji kutak, ušuškan i mali, samo tvoj. Ni ujnin, ni očev, ni ičiji. Tvoj. Potrči… I trčala je – ka radnom stolu na kome su uredno čekali papiri koje je trebalo srediti do sutra; ka rešou sa kojeg je mirisala još jedna prekipela kafa; ponekad i ka radiju koji je trebalo smanjiti jer su se komšije iznad žalile na glasnu muziku. Uveče bi, ležeći u krevetu, često začula odjeke onog podmuklog glasića koji je, tih, uporan i hipnotički, šaptao izmišljene bajke u koje nijedan racionalan i praktičan čovek nikada ne bi poverovao. Tamo negde, počinjao je opet svoju priču, tamo negde živi izdavač koga zanima tvoj roman. Dobro, početak tvog romana. Zanima ga šta će biti dalje, i da li ćeš ubiti glavnog junaka ili mu ipak dozvoliti da živi. Tamo negde, postoji jedan mali džez-klub. Zavučen u jednu uličicu daleko od gradske vreve, sa drvenim stočićima i prigušenim svetlima. Sa male bine, tvoj glas se sliva niz dugačku haljinu i plovi do ušiju posetilaca, i razvlači im usne u osmeh. Mora da je luckasti šapat zaista hipnotisao, jer njen izmaštani glas iz džez-kluba kao da se materijalizovao tik kraj njenog uva. Nadjačavši zvuk udaranja pečata, šuškanja hartije, zveckanja porcelanskih šoljica za kafu, neprimetno bi je uljuljkao u san.

Ujutru je, peglajući nabore na ravnoj tamnobraon suknji, bacila letimičan pogled na zid. Da li je moguće da se nevaljalo stvorenje ponovo igralo? Jer, delovalo je kao da ogrebotina na tapeti ima više nego onda kada im je poslednji put obratila pažnju. Nisu bile previše duboke ni suviše oštre, no ipak, nije bilo moguće ne primetiti ih. Popričaću s njim kad dođem s posla, obećala je u sebi, premda joj je bilo savršeno jasno kako to da mačke ne razumeju ljudski jezik, tako i da joj po povratku u stan neće biti ni do čega sem do još jedne šolje dobro zašećerene kafe. Ponekad, u ovako rano jutro, bilo joj je žao što nema nijedan prozor koji gleda na istok. Možda bi dani počinjali lepše i nastavljali se lakše kada bi jutarnju dozu kofeina mogla da sruči u sebe pod zracima još mladog sunca. Ipak, takvog prozora nije bilo, kao ni terase u njenoj kući koju je često priželjkivala kao devojčica, dok je priređivala čajanke za svoje lutke – istočni deo kuće bio je sijamski slepljen za susednu, dok je zapadni slepo gledao u radoznali komšiluk s druge strane ulice. Čudno, ali dok je silazila stepenicama zgrade, preskačući povremeno po dva stepenika u žurbi da ne zakasni u kancelariju, pogled sa prozora njene sobe nije joj nedostajao. Nedostajala joj je ona zamišljena terasa, na kojoj vam u letnje jutro, dok žmurite, sunčevi zraci crtaju čudne šare po čelu i obrazima. Sve češće, zamišljala je tu sliku dok su joj prsti nervozno igrali po tastaturi kancelarijskog računara, i dok je sa kolegama i rođacima ispijala jutarnje i popodnevne kafe. Pa opet, kada bi joj tihi glasić ponovo zašaputao bajkovite priče, odmahivala bi rukom kroz prašnjavi vazduh. Tamo negde…, pevušio je glas. Daleko je, odgovarala je ona, teško je tamo doći. Kažu da je teško.

Jednog pomalo prohladnog jutra u kasno proleće, nešto je nagnalo da previše naglo otvori oči. Toliko naglo, da joj se učinilo kao da joj je neko stvorenje unutar nje same nevidljivim ručicama razmaklo očne kapke, poput zavesa od teškog neprovidnog platna. U glavi u kojoj je sve još bilo pomalo maglovito od naglo prekinutog sna, još uvek su se zvuci šaputavog glasića preplitali sa savetima brižnih komšinica, šuštanjem pare koja izlazi iz pegle i škljocanjem fotokopir aparata. Ležeći na stranu, okrenuta ka zidu, pustila je da joj pogled nemarno tumara po površini pokrivenoj davno demodiranim obrisima sitnih ruža. Nije joj trebalo dugo da shvati da se preko tapeta protežu dugački, blago sablasni rezovi – kao da je neko, ili nešto, pokušavalo da prokopa izlaz kroz zid, grebući besomučno po prepreci koja mu se našla na putu. U svetlosti dana (nikada nije spuštala zavese kada bi legla da spava), iza upropašćenih tapeta nazirala se površina mestimično oguljenog svetlozelenog maltera. “Mac!”, pozvala je tiho dok se polako uspravljala u postelji. U sobi je, ipak, vladala savršena tišina. A onda, stvorenje koje joj je pre par minuta razmaklo očne kapke, iznenada ih je usmerilo ka njenim rukama – i samo za trenutak, pogled je izazvao sasvim tih, sasvim prigušen vrisak. Ispod izlomljenih ivica noktiju na grubo izgrebanim tankim prstima, sasvim neprimereno jednoj odrasloj, poslovnoj dami, šepurile su se sićušne mrvice maltera. U neverici, zagledala je sopstvene ruke; najpre sa užasom, zatim sa razumevanjem, i na kraju, sa vragolastim osmehom deteta koje naslućuje da njegov nestašluk neće biti tako brzo zaboravljen. Na brzinu, u žurbi daleko stvarnijoj od one za posao, navukla je tanki beli džemper preko svetloplave spavaćice i otključala vrata stana. „A, šta ima iza?“ „Ne znam“, odgovorio je ravnodušno prijatelj. „Nikad me nije zanimalo da pogledam.“ Sišavši do ulaza u zgradu, neočešljana i u sobnim papučama, izašla je na ulicu. Kao nekada dragi prijatelj i njegov gost, napravila je polukrug u prostoru oko zgrade. Tamo, iza zida, ležao je ozeleneli park i, još uvek bez ijednog posetioca, očekivao svanuće. Iza ivica parka, naziralo se polje; iza njega, daleka zelena brda. Izula je papuče i pustila da joj jutarnja rosa nakvasi bose noge. A onda je potrčala. Lako, kao vetar. Sve dalje i dalje, kroz meku travu i cvetove kojima imena nije znala. Iza udaljenih brda pred njom, polako, a onda sve brže, pomaljalo se sunce. I dok je na obrazima osećala šare koje su pravili tek rođeni zraci, nije čula više ništa do tihog šapata u sebi. Ogrejan jutarnjim suncem, slobodan i topao, mali glas bivao je sve snažniji. Pevao je.


Izvor fotografije: damlabagci.com

 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.