Izgubljeni snovi

Skamenjena stojim na rubu ništavila
Na odraz svih neispunjenih snova
Koji postaju zrno peska
Koje vetar raznosi u daleke predele,
Pustare koje vapiju za slobodom,
Pretvarajući se u zrno praha u vremenu
Koje otkucava na tom oronulom sivom zidu
Tik-tak.
Iščezavajući u tom odrazu u ogledalu,
Prekriveno maglom svih sitnih laži
Umotanih u sarkofag
Koji sadrži uspomene izgubljenih boja
Crno-belih fotografija
Koje izjedaju koren noći
Na koje Luna odlaže svoje skute,
Gubeći svoj sjaj u toj podmukloj mesečini,
Prevarena još jednim izrazom nepostojeće sreće,
Lomeći svoja krila u kavezu,
Kidajući okove koji me drže za zemlju,
Lebdeći u toj skrivenoj senci
Koja je nevidljiva za bezlične robove,
Brojeći ovo neprekidno umiranje,
Dizanje iz pepela
Sa vatrom u grudima,
Sagorevajući u mržnji i iskrom u očima,
Savijajući se uz ritam dima cigarete
Gde opušak zariva u srž kože
I krv mi napušta telo.
U toj bezazlenoj noći,
U kojoj postojeće zvezde blede,
Nestaju u tom mrklom gluvom dobu,
Gubeći svoje rumenilo,
Pretvarajući se u bisere
Na koje bacam svoje jecaje
I vaskrsavam svoju svetlost,
Čistotu nedostojnu jednog smrtnika,
Grleći svoj pakao
I prevarenu Lunu,
U koje se mećave zavijam
I nestajem uz tihi šapat,
A mesec ćuti kao brat.


Autor: Zorica Živanov ◊ Izvor fotografije: learnreligions.com