Između vriska i tišine

Nedostatak komunikacije mogao bi da razori unutrašnji mir koji sebično čuvamo za sebe plašeći se da nam drugi, suviše uznemireni, ne preotmu taj delić duše. Unutrašnji mir se hrani slobodom misli, zdravim ambicijama, pozitivnim stavovima, a njegovo narušavanje čoveka skupo košta.

Uzimamo zdravo za gotovo svoje zdravlje i svoju sreću ne osvrćući se na to da su nečiji snovi stavljeni na čekanje zbog spleta okolnosti kakvom se čovek ne bi nadao, jer je iščekujući najbolji ishod zaboravio da ukalkuliše rizik nepredviđenih događaja. Pa ipak ti ljudi ponosno nastavljaju da hodaju putem koji su za sebe odabrali, učeći se da ne obraćaju pažnju na zlonamerne opaske frustriranih laika koji premeravaju i odmeravaju svaku dužinu njihovog koraka. Laici nikada neće biti u stanju da shvate da dužina nečijih koraka ne meri požrtvovanost, snagu, istrajnost i volju da se ide dalje i onda kada bi čovek radije digao ruke od tog puta. Broj koraka uvek će biti mera uspeha sitnih umova koji nikad život neće sagledati iz drugačije perspektive. Trebalo bi sažaliti se na njih zbog takve vrste slepila na koju su osuđeni.

Nedostatak komunikacije mogao bi nas udaljiti od ljudi koji pružaju smisao našem životu. Mogli bismo se naći razapeti između želje da izvrištimo sve one potisnute strahove i osećaja da bi nešto ipak bilo bolje prećutati. Ali prećutano izjeda jače od onoga što čovek vrisne na sav glas. Treba pronaći način da ta tišina bude podnošljivija i manje bolna. Jedini način da se do tog stadijuma dođe je da se podeli sa nekim ko ume isto tako lepo da ćuti – o proživljenom, o nedosanjanom, o nedostižnom i dostižnom, o realnom i apstraktnom, o sebi i o drugima. Dve ujedinjene tišine stvaraju jedan novi doživljaj komunikacije koja ne nudi isprazne reči i premazane fraze koje blede sa protokom vremena. Takva tišina naučila bi nas strpljenju za sve ono što nam ide u susret, a što željno iščekujemo.

Pustimo misli da se kovitlaju u univerzumima dva zasebna uma kojima reči nisu potrebne da bi se razumeli. I pustimo da tu tišinu remeti samo nemirni talas koji se svom silinom baca o nepomičnu stenu koja je izabrala da celog svog veka trpi njegove udarce. I nemojmo biti poput te nepomične stene – stajati u mestu je gore od sporog hoda. Neka laici broje korake čiji optimalni nivo nikada neće biti definisan, a mi ćemo gledati gore i brojati zvezde, za sebe, u tišini.

Neću ti reći ništa suvišno. Reči se nikad ne istroše.

Živeću sate sa tobom u tišini. Vreme se najbrže istroši kada ne razmišljamo o njegovoj prolaznosti.

Ne može se sa svakim ni ćutati – potrebne su za to neke životne veštine i dva potpuna stranca.


Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: nightskymurals.com